BITI (NE)OZBILJAN?

    Oni koji su sa mnom podelili barem tri dana života (a bili su voljni da posmatraju i uče) znaju da sa životinjama i decom imam posebnu komunikacijsku liniju. Sa decom, naročito. I nemam problem da to pokažem. Mazimo se, ljubimo, grlimo se. Volimo se, skroz. 

    Baš ta povezanost i lakoća sporazumevanja za mnoge je bila tema o kojoj su se obavezno donosili zaključci.
    “To je zato što si dobar čovek.”
    “Neće životinje kod svakog, znaju one ko je dobar…”
    “Imaš neki dar.”
    “Vidi kako hoće kod tebe!” (ovo naročito kad su mali-veliki ljudići u pitanju).

    Ne volim da donosim konačne zaključke o bilo čemu, a posebno ne o ljudima i njihovom ponašanju, navikama, sklonostima, onom učinjenom ili propuštenom… Pustim ih. Dozvolim im. Neka ih. Nek’ budu svoji. Onakvi kakvi odabiraju da budu.

    Nekada ljudi odaberu pogrešno iz, prema njihovom mišljenju, najboljih razloga. Ne kritikujem. Uvažavam razlike i slobodnu volju. Različiti smo i različiti su nam putevi ali se svi povezujemo i dodirujemo, barem u jednoj tački života. Tako činimo jedno jer svi jesmo jedno. 

    vuk i devojcica
    Deca i životinje svojom bezazlenošću, srcem koje gleda i nezagušenom intuicijom koriste pravi način komunikacije. Još nešto, nikada ne osuđuju, dok ih ne istreniramo drugačije. Tada kreće poređenje i “krojenje po modelu”. Ovo je normalno, a ovo nije?! Tada se zaboravi iskonsko znanje. Zaboravi se i to da smo svi jedno. Pih! Been there, done that.

    Listajući stare fotke skontam koliko je slika na kojima su životinje, ptice, gmizavci. Dobro se sećam da sam jednom prilikom u Belom Potoku naišla na izrazito žutog crva sa plavim šarama, debelog kao moj prst! Tako nešto nikad pre nisam videla. A jesam se šunjala po raznoraznim predelima i vukoHebinama. Istog trena fotkala sam tog debelog crva, naravno. Onako oduševljena, odmah sam to otkriće podelila sa mojom omiljenom osobom. Radost življenja u praksi – neobičan crv na zemljanom seoskom putu.

    Eto, to sam ja. Često moja detinja ushićenost ume da izazove razne predrasude kod ljudi. Naročito je česta ona gde se moje ponašanje poredi sa nezrelim. Samo napred. Lepše mi je kad me ne znate. Nisam ja za svakog. Uostalom, tu dubinu i širinu vi ne možete ni pogledom da uhvatite, a kamoli da je prepoznate i poštujete. Dobro je dok ja vas mogu da razumem. To je bitno. – pomislim ponekad. 

    Zar je potrebno biti namršten, oštar, nadrkan na ceo svet da bi bio doživljen kao “ozbiljan”? Nema kod takvih ni O od ozbiljan. Takav se bori sa celim svetom i sam sa sobom a “zatrpava” tj. obrazlaže svoj stav parolama “Čovek je čoveku vuk”, “Život je džungla”. Razumem. Ne osuđujem. Nekada mi bude žao takvih jer velika je to borba koja nikud ne vodi a celog te uzme i potroši… A, znate da svako od nas ima svoju borbu. I svako ima dva vuka u sebi, dobrog i lošeg. Svako odabira kog vuka će hraniti. 

    I tako, odoh da se mazim i pričam sa klincima i životinjama. Najdraže mi je znanje koje mi oni prenose. Istina. Bez reči. Nemuštim jezikom. Srcem.

    🙏💜🍀

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *