Ljudići moji, danas ću opet nešto da pametujem… Ko ima vremena i volje, nek’ pročita. Ko ima pametnija posla, ok. Opravdano. 😉 Inače, ova pisanija nisu zbog utabavanja otiska kažiprsta lupkajući njime po ekranu već zbog traga – mog traga da možda nekom pomognem ili ga uverim da nije jedini koji se s nečim bori. Izborićeš se. Dopusti sebi da boli. Priznaj da boli. Plači. Teraj to u pičku materinu. Smej se. ….
Ljudići moji, dozvol’te da primetim… 🙏 Mnogi su (silom prilika) aktuelno samovanje doživeli kao neprijatnost. Izluđujuću neprijatnost, rekla bih. Jedni se okrenuli igricama, drugi filmovima, treći zdravoj i nezdravoj hrani, četvrti kao traže i nalaze nazovi pravi razlog za to i to, ovo i ono, peti lete i vijaju po ovim internetskim bespućima kao muve bez glave… Tu sam i ja, ne kažem, ali ne mogu da ne primetim da je ovo ….
„Šta kuvaš za sutra?“ – upita me Jelena dok smo čekale autobus. „Ništa posebno, gulaš sa pečurkama.“ – odgovaram nevoljno, razmišljajući koliko ne podnosim to pitanje. „Jao! Tî znaš da kuvaš taj gulaš?“ – zapita me, dok je u dubokoj neverici i raskolačenih očiju gledala ka meni. „Što?“ – upitam ja. „Ma, nema šanse da ti to znaš da kuvaš. Ja sam jednom probala da skuvam taj gulaš i nije mi uspeo. ….
Mnoge dane svog detinjstva provodila sam pod krošnjama ili u krošnjama bogato olistalih stabala belog duda, šljiva, krušaka, jabuka, trešanja… Našla se tu i jedna predivna kajsija, koju do danas nisam uspela da zaboravim. Mislim da nikad i neću jer ne želim da zaboravim raskoš koju je nesebično delila sa nama. Vreli letnji dani bivali su izuzetno prijatni jer je ta kajsija senkom svoje bujne krošnje zaklanjala prozore kuće kao i prostor ….
Odavno sam shvatila da pripadam kategoriji čulnih osoba. Nekada je moja priroda bila jača od mene same i nisam ni znala zašto se, uprkos mojoj volji, neki impulsi vrtoglavo okreću na mom životnom ringišpilu. Znala sam mnogo toga osetiti a da se nečemu i ne približim, bilo da je u pitanju fizička prisutnost ili ne. Pamtim i osećaje koji su me uvek vodili mojim, pravim, putem. Ali, pamtim i udarce kada nisam ….
Bilo mi je dobro poznato od ranije da život (zaista) može u sekundi da se preokrene. Ali to postojeće znanje nije me pripremilo za siloviti udarac i trag koje je doneo novi obrt u mom životu. Ma, znate mene – Sve će biti ok. Idemo dalje! Samo jako! Da, doćiće vreme za to ali sada mu nije vreme. NIJE, jebiga! Moram da patim, nek’ ide sve u majčinu! Ne volim da patim! ….