Knjiga koja priča…
Pogleda uprtog ka nebu, tek oslobođene duše, u predivnoj tišini, onoj koju samo Nebo stvara, shvatila sam da mogu. Shvatila sam da nijedna od onih dubokih boli, koje su me tokom života periodično ali svečano obeležavale, nije moćnija od mene – iznova rođene boginje.
Dugo je u meni sazrevala ideja o pisanju priče, moje priče. Namerno kažem priče, jer će na kraju/početku moje životom doživljeno iskustvo upravo i biti to, priča. Međutim, postoji još nešto – za onog ko želi da čuje, upije ili nauči dovoljna je priča.
Pored lične, skoro intimne ali suštinske, iskonske, potrebe za deljenjem stečenog doživljaja života (oslobađanjem, prikazivanjem dela mene, onog dela koji je dugo držan po strani), činjenica da će kroz moje učinjeno, doživljeno, naučeno ili svedočeno drugi biti barem za nedoumicu manje nesigurni u svoje mogućnosti i sliku sveta oko sebe predstavljala je presudan element za nastanak Knjige koja priča.
Za početak svoje priče uzimam do tada najintenzivniji doživljeni osećaj ljubavi. Na pragu četrdesetih, u vreme kada, kako nas (pogrešno) uče, za tako nešto nije vreme, ljubav je bila okidač koji je u meni pokrenuo promene neslućenih razmera. Promene koje sam uspela da sprovedem, iako sam u više navrata tokom dugog i nimalo prijatnog rasta sumnjala umem li i mogu li to izdržati.
“Drago moje biće,
negde duboko u sebi pretpostavljam da se nećeš iznenaditi zbog ovih reči jer znaš ti mnogo toga, pa čak i neke stvari koje ni samoj sebi dugo nisam želela da priznam. Od trenutka kada sam te upoznala do danas tvoje prisustvo u mom životu postalo je nezamenljivo! Neobjašnjiva potreba za tvojim milujućim a gardijanskim glasom, koju osetim svaki put kada se i najmanji nemir javi u meni načinila me je u jednu ruku zavisnom o tebe. Ne volim kada zavisim od ljudi. Lagala bih te kada bih rekla da to volim i da me čini srećnom. Nisam zadovoljna zbog toga jer mi sve u vezi sa tobom preterano prija i čini me ranjivom. Sebe nisam zamišljala na ovakvom putu. Uistinu, ovo je put kog se užasno pribojavam i uporno ga odlažem. Spomenuta prijatnost, koju od prvog dana osećam uz/zbog tebe, postala je nešto od čega sam se branila sve vreme. Bežala sam od tebe a u isto vreme jedino što sam želela jeste da budem s tobom. Neke stvari bile su prejake i prebrze za moj senzibilitet, zato sam ih blokirala.
Želja je vatra. U želji se uvek izgori. Zato ne volim kada u sebi prepoznam takvu emociju. A koliko sebe poznajem, ništa slično i u ovom obimu niko pre tebe nije probudio u meni. Međutim, ovo više nije želja, ovo je pomirenje, prepuštanje, olakšanje. Svesna sam da nakon ovoga u mom životu ništa više neće moći da se vrati na svoje mesto. I to me ne brine jer neke vrlo bitne stvari ionako nisu na pravom mestu.
Ne mogu više da bežim od svega. Ne želim više da te na silu teram iz srca. Ne mogu više da te branim sebi. Ne želim da ti uskraćujem lepe reči, nežnost, bezobrazluk, naklonost, neobjašnjivu privrženost… Želim da ti pričam o svemu, prekršim sva pravila koja sam odavno nametnula sebi, ubeđena da tako mora i ne sme drugačije, da se bez pojma o vremenu ogledam u najtoplijim i najprodornijim očima. Baš onim očima u koje se, ne pitavši me za odobrenje, za manje od trena preselio čitav moj svet.
Ne verujem da sam ja ovo rekla. Eto, u ovom svetu, među ovakvim ljudima, takva ljubav se rodila baš u meni, onoj koja u takvu ljubav nikada pre nije verovala.”
Ovim, svojevoljnim priznanjem, pokrenuo se masivni točak neosvešćenog u meni…