MOJ BEOGRAD

Jesmo li se skoro voleli ti i ja, Beograde moj?

Otkad se nismo sastali, zaseli i siti ispričali, beli grade moj? Jesam li ti skoro rekla koliko si moj, ti veliki domaćine na čijim sam poljanama prohodala i po čijem sam asfaltu onoliko puta oljuštila kolena?

Jesmo li se spoznali kad smo se danas ugledali posle onoliko vremena? Jesmo, druže moj, jer srce ne zaboravlja (a u pamet se svaki iole mudar čovek nikada ne uzda).


Opet si mi dao sebe, široki moj Beograde. Pustio si me na ono moje mesto gde sam uvek bila najsigurnija i najsrećnija. Sačuvao si mi ga.

Znao si da ću baš tu dotrčati i opet tebi doći kad padnem. Znao si da su ulice tvoje oduvek moji beskrajni hodnici po kojima bez bojazni koračam. S vremena na vreme otvorim ja i koja vrata koliko da provetrim ustajali vazduh od životnog zadaha koji se tu i tamo potkrade u tim istim hodnicima.


Dao si mi mesto i vreme, pogled uz koji se gubi pojam o prolaznosti života jer tu, baš tu, na tom mestu sve stalo je, a toliko živo je.

Dao si mi sve što mi je trebalo. Voleo me kad niko nije. Čuvao me kad niko drugi to činio nije. Uveseljavao bez obzira na to koliko umeš da mi budeš dosadan i težak.

Znam, nije ni tebi lako s nama ovakvima. Treba nas podneti. Zaboravljamo koliko dugo tvoji bedemi čvrsto stoje i odolevaju našim idejama i neslavnim progresima. Hvala ti, junače moj, što ćutiš a znaš koliko si bitaka vodio, koliko puta gubio i koliko snage za dalje i bolje si nam uvek nudio.

🎶 Gde je sad moj Beograd?! Evo ga tu je – u tebi, u meni… ❤❤❤❤❤

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *