Dan je tek počeo… Šolja čaja pored mene, otvorena nova, prazna i tako blistava stranica u već dosadnom Wordu, želim da zapišem neke misli, a sve to uz moju muziku.

Prekoputa zid, na zidu polica puna knjiga, ilustrovanih stranica magazina sa receptima, džepnih izdanja „zbirki recepata“ domaćih i stranih autora, odavno razlistalih sveska sa receptima kojima ne pamtim autore, isečaka koji su godinama sakupljani, požutelih papirića sa šturo ispisanim koracima pripreme, gde se sastojci dodaju po potrebi.

I tako, sedim i ispijam šolju čaja, gledam, zamišljena i zbunjena, šta mi je činiti sa tim „materijalom“, koji godinama sakupljam bez posebne svrhe, a nikako da se oslobodim onoga što mi u poslednje vreme postaje teret, plašeći se da baš bez TIH „saveta i trikova“ neću umeti, da će mi baš TAJ recept zatrebati… I, to mislim već godinama, bez da mi je zaista nešto od ovoga ikada zatrebalo i koristilo. Svaki put, razmišljajući o tim gomilama neupotrebljivog „materijala“, sve sam bliža spoznaji i sve sigurnija da ću se osloboditi tog tereta.

Blago sam iznenađena svojim odlukama. Nisam mislila da ću jednog dana želeti da se oslobodim onoga što sam prikupljala, verujući da mi je od koristi i za nauk. O bookmarkiranim stranama, koje se odnose na kulinarstvo, neću ni da govorim. Sve što sam smatrala dragocenim čuvala sam i redovno pratila sve dok jednog dana… Šta? Hm, pa, obrisala sam, nema više, ciao a tutti, arrivederci, good bye, do svidaniya. Zašto?

Shvatila sam da se tim „dragocenim materijalom“ uzalud opterećujem i čuvam nešto za šta nisam sigurna hoće li mi ikada koristiti. Inače, u privatnom životu ne praktikujem nikakva nagomilavanja, skladištenja, bespotrebna čuvanja. I prostor u kom živim je svedenih oblika i bez džidža-bidža i drangulija. A, zašto onda čuvam sve te recepte? Valjda to puno volim, pa se otelo kontroli. Istini za volju, tu kontrole nikad nije ni bilo. E, vreme je da se stvari promene.

Počelo je od bookmarkiranih strana, jer najlakše je učiniti samo jedan „klik i nema više“, a završilo se tako što sam u kuhinji dobila mnogo više prostora na policama. Mogu reći da sam sve do jednog recepta pregledala i odlučila šta zadržavam a šta leti iz kuće. Vanka! Nešto sam poklonila, nešto zadržala ali najveći deo pobacala. Aa-ha, bacila. To su, uglavnom bili neki i više nego skromni recepti, sa jako šturim objašnjenjima i jako lošim (za moj sadašnji ukus) sastojcima, kojima ne bih trovala ni sebe ni voljene, a naročito ne pokolenja iza sebe. A, jedino su fotografije delovale primamljivo, što je čest slučaj u današnjoj gastronomskoj sferi. E, sada kada sam to prebrinula, idemo dalje.

Volim ja ovaj naš gastro-svet ili food-blogere/ke i mnogo sam od vas naučila, ali u poslednje vreme pitam se u šta se pretvara taj lep i pristojan svet?

Vidim, danas svi trče da otvore svoj blog, gde će postavljati fotografije i recepte koji (ni)su njihovo (ne)autorsko delo. Misleći, dovoljna je dobra fotka, malo laganih redova, a usput će nešto i zaraditi. Pa, kud ćeš bolje?! Ali, nije to baš tako. Što bi Petao Sofronije rekao: „Grešiš. Silno grešiš, sinak.“ S druge strane, možda je bolje ako smo brojniji, to pomaže pozitivnoj konkurentskoj trci. Kako ja nisam stručnjak iz ove oblasti, odgovor ne znam. O ovome samo mogu da razmišljam.

Nikada nisam želela da polemišem na temu ko je bolji. Smatram da u svemu postoje (ne)zasluženo najbolji, oni manje bolji, prosečni, i svi ostali. Sve su to varijeteti i potrebni su, jer i svet je sastavljan od različitosti, te se ona ogleda u svemu što činimo. I to, generalno, nije tema ovih redova. Tema je – smisao.

Stičem utisak da je sve manje onih koji tragaju za smislom ili ga neguju. Mnogo takvih recepata pronašla sam i kada sam pregledala svoje bookmarkirane strane. Da li smo svi mi autori-blogeri za primer; da li smo dobri učitelji? Ne bih rekla.

Ukoliko se neki od vas, dragi moji, naljute na mene, ok, to je vaše pravo, ako već tako osećate znači da sam zaslužila. Neću popravljati taj utisak jer imali ste dovoljno vremena i mogućnosti da me upoznate. Ako moja sadašnja slika koju vidim u vašim očima ne odgovara objektivnoj, nema razloga popravljati je. Mnogi smatraju da grešim što svoje mišljenje ne zadržim samo za sebe. Ruku na srce, danas ni ja ne bih bila ovde, na ovom mestu, da nisam ušla u ovaj svet – svet gastro-blogera koji strastveno rade ono što vole. Ok, ne smeta mi vaše mišljenje. Poštujem ga. Zato i vi poštujte moje ili ga uvažite ili samo kliknite na drugi blog, to je vaša slobodna volja.

Krenuću od sebe. Nisam sjajna, nisam najbolja, nisam inspirativna – barem ja tako sebe vidim, ali zato sam realna, trudim se da radim najbolje što umem (a, po vašim posetama rekla bih da se vama to sviđa i hvala vam), sve fotografije su načinjene mojim fotoaparatom iza kojeg stojim ja, ne kopiram, ne trčim za modernim sadržajima (čak bih mogla da kažem da namerno proturam neke stare recepte), nemam afinitete ka poltronstvu, oni koji me dobro znaju kažu da sam, pored toga što pripremam ukusnu hranu, jaka, veliki borac i drugarčina, osoba koja uvek gleda napred i nije sklona umišljanju ili kukanju.

Svako ima svoje mesto na ovom svetu ali ne treba zaboraviti da to mesto možemo napustiti ako želimo (preseliti se, otići na duži odmor, studije, rad u inostranstvo…) ili biti prinuđeni da to učinimo. Tako i ja, zamišljam da sam se preselila i lepu lokaciju zamenila još lepšom. A, kako kod svake selidbe ima mnogo toga što se polomi, nepovratno izgubi, uništi, baci a, mnogo toga i pronađe, neočekivano vaskrsne, tako će biti i kod mene ovog puta, svesna sam. Nešto ću baciti, nešto izgubiti, nešto pronaći ali sigurna sam – biću zadovoljna i kao i uvek, svoja. Družićemo se mi, itekako. Ne idem ja, bukvalno. Samo sam se malo preorjentisala, shvatila šta mi prija.

Posle ovo godina iza, mogu reći sledeće:

I danas, najčešće koristim iste one tri sveske sa receptima i jedan (Veliki narodni kuvar) kuvar, koje sam koristila i pre nego što sam krenula da se informišem, popravljam, učim, stičem nove veštine, širim svoje vidike.

I danas, najčešće otvorim iste one stranice koje sam otvarala i na samom početku mog kulinarskog putovanja. Mada, priznajem, ima ovde još onih koji su kvalitetni i zaslužuju pažnju. Ovo su ljudi (i njihov rad) zbog kojih sam poželala da učim više i opravdali su svoje ime i znanje, a samim tim u meni zauvek ostavili svoj trag. Hvala vam na tome: Lana, Majo&Dade, Tadeja&Timna, Gago, Deana, Olivera, Jelena, Marija, …

I danas, najviše volim tradicionalno pripremanu hranu i recepte, s’ tim što još više cenim taj način pripreme i obradu namirnica, kao i domišljatost narodnog autora.

I danas, volim što prirodnije i jednostavnije recepte i ljude.

I danas, smatram da je najjednostavnije – najbolje i da je klasika večna baš zato što ima dubokog smisla (koji sam spomenula u gornjim redovima).

Ja sam svoj smisao pronašla, tačnije rečeno – potvrdila, i prvi deo putovanja privela kraju. Nadam se da ću uskoro početi da otkrivam nove horizonte. A, kada to učinim, upriličiću još jednu priču.

Hvala vam na čitanju.