Po navici delim sa vama tzv. crtice iz života, te je to slučaj i ovog puta. Nedavno me je poznanica pitala nešto u vezi sa trenutkom u kom živimo. Hm, odmah sam konstatovala da njen trenutak i moj trenutak življenja nikako nisu isti trenuci, bez obzira što delimo postojanje u istom vremenu i prostoru. Ne beše joj pravo što sam smelo izgovorila te reči, tu istinu.

Kao i mnogo puta do sada uverila sam se da nije svako uho spremno da čuje istinu. Ali, morala je znati da ako od mene očekuje odgovor ne može čuti ništa drugo do realno sagledavanje činjenica, bez obzira na to da li želi da ih prihvati. Brzo je promenila temu razgovora baš kao i boju lica, koje je, iako vidno napuderisano, postalo zajapureno. Nakon toga nismo dugo pričale jer kako sam od onih koji ne vole da zbrajaju reči i ne dotaknu suštinu, uvidela je da nismo istih pogleda na život iako smo odrastale u isto vreme, vaspitavane uz slične vrednosti, pohađale istu školu, družile se sa istim ljudima ali nešto se u nama promenilo. Nismo ličile na one devojčice koje su svaku užinu delile, uživale u pričama koje su vodile od škole do kuće, prikrivale nestašluke i rado se poveravale jedna drugoj.

Pogledom zamućenim od suza, poljubismo se i rastadosmo kao skamenjene pred činjenicom koliko smo različite. Znala je da sam osetila njenu misao koja ju je oduvek žigosala i potvrdila da pred životom ne treba izmicati. Postoji nešto u meni što joj je uvek laskalo ali nikad joj nije odgovaralo i to nikada, pa ni ovog puta, nije uspela da sa lakoćom prihvati.

Realnost je postala poput mita koji svi rado prepričavaju ali znaju da je daleko od života. Život postaje sve manje životan,  a sve više izmišljen, iako za to izmišljanje, ulepšavanje, laganje treba mnogo više enerije, vremena i novca nego za jednostavno prihvatanje trenutka, okolnosti, (ne)uspeha, suza, osmeha tj. samog sebe. Manje ili više srećan, iskren, odan, pošten čovek ne želi da izmišlja život koliko god taj život odudarao od ostalih (naizgled drugačijih) prikazanih (čitaj: odglumljenih) života.

Red je da pređem na recept, zar ne?

Jednostavno, brzo, ukusno a drugačije – tart od kora za pitu. Ovog puta u prolećnom ruhu (zelje je niklo na sve strane, a ja mu ne mogu odoleti) ali je sjajnog ukusa i sa filom od spanaća/praziluka, sira i jaja koji je bio često na našoj trpezi ove zime.

Potrebne namirnice: 6+2 kore za pitu, 4 veća jaja, 10-ak listova livadskog zelja, 80 g otopljenog putera, 250 g punomasnog sira, 1,5 dl mleka, soli prema ukusu.

Način pripreme: Kalup za tart (modlu sa odvojivim ivicama, tepsiju), prečnika 26 cm, premazati puterom. Ređati šest kora unakrst i svaku ravnomerno premazivati puterom (uz krajeve naročito). Ivice kora koje prelaze van kalupa umotati/presaviti ka unutrašnjosti posude (visine 1,5-2 cm) i dobro utisnuti uz obod kalupa. U posebnoj posudi usitniti sir, dodati jaja i sve fino umutiti. U to dodati mleko, soli ukoliko je potrebno i krupno izrezano zelje. Promešati i u to dodati dve kore za pitu (iscepkane na tračice debljine 2-3 cm) i ponovo sve sjediniti. Preliti u kalup, zaliti sa ostatkom otopljenog putera i peći u ugrejanoj rerni na 200º C 25 minuta tj. dok fino ne porumeni.

Napomena: Ukoliko koristite modlu sa odvojivim obodom ivica tarta biće visoka i u tom slučaju koristite ½ kg kora za pite, a ostale sastojke duplirajte. U tom slučaju, delove kora koji prelaze van oboda iscepkati i pomešati sa filom. U fil umesto zelja možete dodati koprivu i sremuš, raštan, blitvu ili spanać.