Koliko je onih koji su uspeli da, bez prethodnog traganja za logikom i razumevanjem, srcem prihvate ljubav? Koliko je onih koji su žalili za propuštenom šansom, nastavljajući da kroz život nose (o)sećanje na „ljubav svog života“, samo zato što nisu na vreme ili punim srcem poverovali u nju? Kada o ovome pričam, najpre bih zavirila…
Ovo, do sada, pređenog puta koji me je, priznajem, u jednom momentu potpuno iscrpeo, gledano spolja i nije oslikavao neopisivo ljutu ili gorku sudbinu. Međutim, ono što je duša osećala i kako je u meni živela ta realnost dovelo je do nezamislivo bolne borbe, nakon koje sam uspela da se, poput Feniksa, iz pepela vinem…
Pogleda uprtog ka nebu, tek oslobođene duše, u predivnoj tišini, onoj koju samo Nebo stvara, shvatila sam da mogu. Shvatila sam da nijedna od onih dubokih boli, koje su me tokom života periodično ali svečano obeležavale, nije moćnija od mene – iznova rođene boginje. Dugo je u meni sazrevala ideja o pisanju priče, moje priče….
Često u rečima, baš kao i u ljudima, vidim nešto više osim pukih slova ili lica. U rečima tražim skrivena značenja, drevne poruke, zapise, slojevito znanje koje sa posebnim zadovoljstvom volim da ljuštim, svlačim, ogoljavam, razumem… U ljudima umem da vidim različite stvari ali se, za razliku od igre sa rečima, nerado prepuštam tumačenju nečijih…
Kao što znate, ljudići moji lepi, ja pišem i pričam svoje priče. ? Iz tih priča rodilo se mnogo lepog. Ono malo lošeg od Života proživljenog alhemisalo se baš kroz te priče u intenzivne emocije koje su podučile i nahranile duše mnogih od vas. Pa, čemu Život ako ga ćutimo? Čemu znanje ako ga ne…