Bilo mi je dobro poznato od ranije da život (zaista) može u sekundi da se preokrene. Ali to postojeće znanje nije me pripremilo za siloviti udarac i trag koje je doneo novi obrt u mom životu. Ma, znate mene – Sve će biti ok. Idemo dalje! Samo jako!
Da, doćiće vreme za to ali sada mu nije vreme. NIJE, jebiga! Moram da patim, nek’ ide sve u majčinu! Ne volim da patim! Ne volim kad mi iz očiju zaiskre suze a ne onaj sjaj zbog dobrote u koju gledam. A, toliko bih gledala u TU dobrotu! Dok se ne napijem. A, ja ne umem da se napijem. Znači, dok sam živa ja bih gledala u dobrotu.
Ne junačim se.
Nikad i nisam. Ne umem.
Umem da podnosim, mnogo.
Uh, usrećila sam se zbog toga!
Nisam od onih što gledaju u tuđe dvorište.
Nisam od onih što ne podnose istinu.
Nisam od onih što odustaju.
Znam sve šta nisam…
Moram pronaći ono što jesam!
Često pomislim da bi mi sve bilo mnogo lakše kada bih samo treptala okicama, bez traganja za smislom, suštinom, istinom, srećom… Ali brzo se pokajem zbog te misli jer znam koliko me trivijalnosti užasavaju i koliko me dubine hrane. Shvatim da sam tačno na onom mestu koje mi pripada. Ovo mesto odakle vas trenutno pozdravljam baš mi se i ne dopada. Mogla sam ja i bolje, mnogo bolje!
Ponekad sam kao dete, bez obzira na to što su me iskustva i godine kalili i prekalili, što me život šibnuo par puta. Duša mi takva – dečja, radosna!
Dal’ svojom voljom ili Božjom promišlju, mene su ljudi u koje sam verovala mnogo koštali. Pre će biti da je to bila moja volja. Moja odgovornost. Moj pad. Moja lekcija. Moj život.
Pa, ja i dalje verujem u ljude! Verujem i nekim novim ljudima, dok me ne uvere u suprotno. Svakom prilazim sa poštovanjem i određenim kreditom, a taj neko bira da li će kredit vratiti ili ukrasti. Nikom ništa ne zameram. Ne ljutim se, a nije da ne umem već NEĆU da se ljutim. Neću tu teskobu i bolest u duši. Neću! Stradanje mi je lakše s radošću prihvatiti nego li u stradanju se još i silno razjariti. Čemu to?
E, sad nastaje problem! Kako ja to mogu? Pa, onda oni koji su tu nešto kao po meni skakali i vređali očekuju da uzvratim… Ma, jok! Zna se da ja to ne uzvraćam! Dobro se zna. Ja uzvraćam samo pristojnost, odanost (za onu pasju lojalnost i pripadanje nekome/nečemu znam posebno da izgaram), zahvalnost, ono što nečija ruka pruža, poljubac koji ugreje obraz i prione na dušu… Takva ja, rekao bi neko, sam melem za ranu. Ma, za poželeti! Cccc, jok! Takvi kao ja su najčešće sami, neshvaćeni, napušteni, lomljeni ko zna koliko puta… Ali gledano tuđim očima, nama je lako u životu. I to samo zato što ne želimo da plačemo, kukamo, druge krivimo…
Otud nastaju ovakve objave… Bez ustezanja! Dok suze padaju po tastaturi, vid se muti, duša vrišti, vera u bolje ne popušta i jebe kevicu svemu što je mlelo do sada.
Ljudići moji, oprostite meni iskrenoj. ♥
