Otkako ga pamtim izgledao je isto. Podjednako star sa pedeset, koliko je imao kada sam se rodila kao i sa sedamdesetak, kada je otišao sa ovog sveta. Žilav, na oko ne posebno jak čovek, izražajnog pogleda, guste, belo-sede kose, velikih, grubih, seljačkih šaka, pocrnelih od rada i tereta sa kažiprstima vidno obeleženim artritisom, a da i sam ne pamti od kada. Miran, pravedan i nenametljiv čovek koji je, kako se meni čini, sve šamare koje mu je život udarao prihvatao kao svoj usud.

Bio je sažaljiv na ljude ali mnogo više je žalio životinje. Kada je jednom prilikom u nesreći izgubio kravu, a i sam jedva ostao živ, mesecima je plakao zbog toga i krivio sebe zbog svega. Tih meseci nije se družio sa ljudima u selu, povukao se u sebe i patio na svoj način, dok nije uspeo da nadjača suze. Mislim da nikada nije uspeo da zaboravi sve to ali uspeo je da ide napred, jednostavnim prihvatanjem, baš kao što je prihvatao i sve ostalo u životu.

Znao je i da zaplače. Onako, muški – tiho i bolno. Uvek kada bismo odlazili, na rastanku bi puštao po koju suzu, iako stegnut i sa velikom samokontrolom, a uz obavezne reči: “Javite se, čim stignete. Da ne brinemo. Samo desetina reči, ne treba drugo”. Vođeni logikom uma, nikada ne bismo pomislili da rastanci izazivaju bol ali rastanci su nešto što je srcu teško, bez obzira što znate da ćete se opet sresti sa voljenima. Taj bol je u babi i dedi živeo pola njihovog života. Kako im koje dete ili unuče dođe, oni znaju da će se uskoro rastati i čini mi se da su namerno gasili radost i ustreptalost srca kada nas vide da smo došli, jer im je bilo lakše da ranjeni prežive nego li ih danima nakon rastanka tuga suzama umiva.

Deda je voleo da se šali i popije. Tada bi postajao za nijansu pričljiviji nego inače ali ni tada nije umeo da dosađuje ili smeta. U momentima kada se zapije, kako je govorila moja baba, umeo je iznenada da ustane od stola, taman kada čovek pomisli da je najinteresantnije i da na zaprepašćenje onih koji u razgovoru učestvuju ode u svoju sobu da odmara i spava.

Nije puno zborio ali skoro svaku njegovu priču sam zapamtila. Družili smo se puno puta. Onako, kako to mogu deda i unuka, umiljato i za pamćenje. Ostajala sam na selu, kod babe i dede, preko letnjeg rastpusta, kada su radovi u polju bivali u jeku. Pamtim tako, jednom prilikom, njegovu domišljatost (tipičnu za seoskog čoveka ali detetu je izgledala kao najinteligentija dosetka) dok smo se zaprežnim kolima vozili do njive, kada me je od silnog sunca, koje je peklo baš pred Gorešnjak, a oni kojima je ovaj termin poznat znaju kakve su vreline u Zaplanju tada, zaklonio velikom, razgranatom i gustom granom hrastovog drveta, koju je sekiricom, koja se uvek nosila kada se krene od kuće u polje, odsekao sa stabla koje je vešto ošacovao pokraj puta. Tada je i mojoj babi, koju je bilo (pre)teško osvojiti, izgledao kao vitez – videla sam to po njenim očima i rečima odobravanja koje mu je tada uputila. Valjda, ima nečeg u tom brižnom odnosu prema unučetu, što je nju dotaklo.

Inače, imali su, nas šestoro unučadi, a troje dece. Voleli su nas sve, svakog na drugačiji način. Deda je pokazivao emocije i bio interesantan za klince, dok je baba bila drugačija. Baba je bila mnogo tvrd karakter. Mislim da je ona fraza – stamena žena – najblaži mogući opis za nju, pa vi sami prosudite o svemu. Pored ostalog, mnogo stvari je deda prepoznao pre mnogih ali je o njima nevoljno govorio. Zapamtila sam da je samo u par navrata rekao nešto o mom životu, i to je meni, kao detetu, delovalo kao čista nebuloza. Međutim, kako je život potvrdio njegove priče, tako sam shvatila da je deda znao tok i ishod tih priča unapred. Kao da je bio vidovit?! Što me je kasnije navelo da se više zainteresujem za poreklo naziva mahale kojoj pripadamo – Videnci, Vidonjci. To mu dođe nešto slično kao vidjeni, vidni, vidoviti, možda? A, opet, tu je i druga mogućnost da se odnosi na neke donje ili potomke nekog Vidoja? Kako bilo.

Oni koji me čitaju, možda su primetili moje rado prisećanje za nekom kućom i nekom planinom, koje se nalaze u nekom Zaplanju… Tamo nema ničeg što je moje, a opet, tamo je sve ono što je moje. Nije bitna materija, bitna je energija.

Kako je deda umro s početka dvehiljaditih, kroz godinu dana, umrla je i baba. A, nakon dve godine od babine smrti, umro je i moj otac. Baš tamo, u toj kući, a sahranjen je na seoskom groblju, po sopstvenoj želji. Sve se to odigralo odjednom i nenadano. Deda se razboleo i umro u razmaku od šest meseci. Baba, iako čvrsta, otišla je za dedom. I, tako dalje… Možda nekom drugom prilikom povežem nevezivo, pa vam ispričam ostatak priče, koja nije ni malo pitka i na čast nekim krvlju bliskim, a moralom dalekim, ljudima.

Da se vratimo na glavnog junaka i ono što je zajedničko ovoj priči i temi bloga. Deda Pera je za hranu priznavao samo kuvano tj. čorbasto jelo. Ima više faktora zbog kojih mu je čorbasta hrana prijala ali mislim da je odlučujući faktor lični ukus tj. afinitet prema nečemu. Moglo se sve i svašta napraviti, zgotoviti, kako je baba govorila, al’ ako nema nečeg „za kašiku“ Peru nemoj ni da zoveš za sto. Voleo je on sve, nije bio probirljiv ali je za njega kuvano (čorbasto) jelo bilo ravno crkvenom oltaru. Baba je i za u polje nosila kuvanu hranu. Dal’ čobru, paprikaš, pasulj, sladak kupus… Uglavnom, šerpa-plavi lončić sa ručkicom bio je najverniji Perin pratilac. Još ako se uz to nađe i šiše (unuče) rakije, bez problema se radilo na njivi do sumraka.

Omiljeno jelo mog dede bio je čorbast pasulj. Što i nije za čuđenje, pošto je više od  60% srpskih seljaka odraslo na pasulju. Istina, nije to uopšte dosadno jelo. Evo, i ja koja volim raznolikost i ne mogu da jedem ista jela stalno, dobar pasulj bih uvek poželela.

Baba je, ponekad, umela da u roku od deset dana dva puta kuva pasulj… I to, onaj, crveni. Ne beli, gradištanac ili tetovac. I meni nikad pasulj nije tako sladak kao sa cvenim ili žutim zrnima pasulja. Deda je preferirao crveni i uvek ga je bilo. Beli je, uglavnom, bio za prodaju a i za nas, da ne kupujemo. Često bi sugerisao babi kako da sprema pasulj jer deda je u „vojsci bio glavni kuvar, koji je sa kazana hranio 300 ljudi svaki dan, tri godine“. I, baba bi, naravno, ugađala dedi kako on želi. Pa, kad treba više zaprške, ona „opali“ zapršku. Kad treba više soli, ona posoli. Kad treba boljeg mesa, ona ode do pušnice (kućiče, kako su zvali prostoriju koja je služila za dimljenje mesa, a nalazila se u prvoj, maloj, sazidanoj kući na imanju, tzv. stara kuća) i odabere ono sa više masnoće jer deda je voleo više slaninu nego krtinu. Pa, tako jednom, drugi put, treći put,… I, tako se čorbast pasulj izdvojio kao najčešće spremano i najvoljenije jelo mog dede. U skladu sa tim, potrudila sam se da što približnije spremim taj čorbast pasulj koji je baba kuvala, a deda obožavao da jede. Međutim, pasulj je ovde najmanje bitan, bitna je nevidljiva nit…