POTAŽ OD MEŠANOG POVRĆA + pričica

Kuvanje sam zavolela kroz ukusnu hranu. Ispočetka, dok sam tek upoznavala osnove kuvanja, nisam tragala za receptima iz kuvara već za nekim ko će mi pokazati ili što bolje objasniti kako se nešto priprema. Kako sam znala reći – da vidim ja to. Kasnije, odrastala sam uz kulinarske emisije, pomno prateći kako kuvaju ti „njihovi“ (strani) kuvari, a kako moja mama ili babe.

Naravno sve što mi se činilo privlačnim isprobavala sam. Tu je bilo svega i svačega, a najviše promašaja. Ihahahahaj! S vremena na vreme dogode se i danas, tek da me podsete da nisam sve naučila i da uvek ima mesta za više i bolje. Tada umem da se počastim najsočnijim psovkama i degradiram sebe grđe i gore nego što bi iko na ovom svetu to mogao da mi učini. A onda se zapitam zašto to činim sebi i da li sam uopšte svesna oko čega se nerviram.

Otkriću vam jako bitnu stvar – promašaji se uvek dogode kada nisam raspoložena da kuvam. Nemam elan, želju, ne mogu pravilno da osetim namirnice i ukuse, pa se onda umesto čarolije dogodi manja katastrofa.

Najbolji kuvari i najukusnija hrana ne idu nužno jedno s drugim. Vrsni šef je surovi profesionalac, koji (potpuno opravdano) ne može svoju ljubav preneti na svih sto porcija koje pripremi za jedno veče. I zato tim jelima fali onaj poseban začin, lični, duhovni, potpis svakog kuvara koji ima priliku da se igra i stvara – ljubav. Oni koji kuvaju iz ljubavi znaju da su svako jelo začinili mislima ili rečima kroz koje odiše ljubav. Njome su nahranili one za koje su pripremali hranu. To je ono nešto što nas momentalno ozari i oraspoloži, nevidljivo, neuhvatljivo, a toliko prisutno i osetno.

Već neko vreme moj blog ne liči na mene. Mislim, sve sam to ja ali na blogu nije zastupljeno ni približno od onog što volim i cenim u kulinarstvu. Ovo razmišljanje ostalo je samo na nivou razmišljanja jer nisam pokušavala da nešto promenim. Neću sebi nalaziti opravdanja zbog kojih nisam uspela da primenim ono što sam želela. Jesam bila zaokupljena nekim drugim stvarima ali ovo mesto zavisi od mog truda. Gde ima volje ima i načina, pa se nadam da će vreme potvrditi moju posvećenost i ljubav prema kulinarstvu.

Ubuduće ću nastojati da uz svaki recept (kroz fotke) prikažem šta se sve tokom kuvanja događa i na koji način se hrana priprema. Ne u onom sterilnom smislu, gde je na fotkama pripreme sve ulickano i doterano, već životnom i praktičnom tj. onako kako jeste.

Priprema hrane je prljav, težak, nekad i rudarski posao – ako pripremate zimnicu ili hranu za mnogo ljudi – koji zahteva da mu se posvetite i potpuno predate. Samo kad pomislim koliko puta uprljam ruke, operem dasku za seckanje, a o pranju sudova da ne govorim… E, sve su to tzv. propratni koraci koje kao da skrivamo i koji su sve manje izloženi. Glavno i sve značajnije mesto zauzima fotografija hrane, koja podrazumeva veliki posao i umeće ali to je foto, a ja hoću hranu. Hoću sirovo i golo, jednostavno i realno kako se neko jelo krčka. Kako se pravi hrana, ne fotka. To mesto prepuštam profesionalcima i mnogo boljima od mene, čiji trud, posvećenost i umeće duboko poštujem.

A, sada ‘ajmo na recept za jednostavan i skladan potaž od mešanog povrća , tj. prvo idu sve one “pripremne radnje” (pranje, ljuštenje, seckanje, prinesi-donesi, vamo-tamo)…