KROZ KNjAŽEVAC

Celim bićem volim toplinu, srdačnost, setu ali i posebnu radost juga koja ne krasi nijedan drugi deo Srbije kao umorni jug. Umoran je taj veseli jug, umoran. Već odavno vuče noge saplićući se o kaldrmu života dok danima glasno kroz suze poje „Žal za mladost“. Međutim, nisu svi njegovi dani setom obojeni. Najbolje i najlepše lekcije o vrednosti, tradiciji, baštini, tajnama, obilju ali i bedi, borbi i istrajnosti vrcavo će vam prepričati jug i jugoistok Srbije. Jedan od gradova na jugoistoku Srbije koji mnogo toga značajnog ćuti a lepog sakriva jeste Knjaževac.

Otkud ja u Knjaževcu i zašto sam rešila o tome da vam pišem? U slučajnost ne verujem. U planove, takođe. Zato sve što je iznenadno i spontano uvek i bude najbolje, baš kao i poseta TO Knjaževac. Reših da vam pišem zbog posebnih emocija (emocije i ja – ma, ko bi reko?!) koje je ovo putovanje probudilo u meni. Ne toliko zbog posećenih lokacija koliko zbog onog što ih čini posebnim – istorija ovog kraja, zaboravljene ali ne i uzaludne bitke, tragovi, lepote, zapisi, običaji, ljudi…

Opština Knjaževac nalazi se uz samu granicu sa Bugarskom, na ušću Trgoviškog i Svrljiškog Timoka, koji čine Beli Timok. Istorija ovaj kraj mapira kao Timočku krajnu. Ovde je smešten jedan od najvećih i najlepših bisera Evrope – Stara (Balkan) planina, sa najvišim planinskim vrhom u Srbiji – Midžor (2169 m).

Knjaževac, varoš vinograda i kvalitetnih vina, leži na katakombama koje su izgradili Turci radi bezbednosti, jer je tadašnji Gurgusovac (po golubovima gurgusanima) bio na dvomeđi Vidinskog pašaluka i Sofije.

Kroz grad protiču dve reke, preko kojih vodi sedam mostova. Zbog čega je Knjaževac poznat kao Srpska Venecija i Mali Pariz. Najpoznatiji i najslikaniji tzv. „kameni most“ u centru grada, sa rasponom od 30 metara, izgrađen je 1913. godine. Projektovao ga je Knjaževčanin inžinjer Borivoje Radenković, koji je učestvovao u izgradnji mnogih važnih objekata u Srbiji. Između ostalog, graditelj je i Crkve Svetog Marka u Beogradu. Most podignut 1851. godine na pet drvenih tubmasa rušen je i podizan onoliko puta koliko je i ratova bilo na ovom tlu. Knjaževčani svoje mostove jednostavno zovu „drveni“, „beli“, „betonski“, pa i „most ljubavi“.

Ime Srpska Bastilja svedoči o mračnom momentu srpske istorije za vreme vladavine dinastije Karađorđevića, kada su u Gurgusovačkoj kuli (izgrađena za vreme Turaka) zatvarani i strašnim mukama izlagani politički neistomišljenici.

Šetališta u Knjaževcu zauzimaju veoma važno mesto. Najbolje je poći ulicom lipa ili ulicom kestenova, dvema gradskih alejama sa leve i desne obale Svrljiškog Timoka koje presecaju varoš i tako je dele na „gornju“ i „donju“ čaršiju. Spomen-park podignut u sećanje na pale Timočane u ratovima predstavlja interesantan primer objedinjavanja prošlosti kroz prikaz istorijskih događaja u Knjaževcu od 1804. godine do završetka II svetskog rata.

Pored stare čaršije i divnih šetališta, ono što mi je posebno prijalo jeste poseta Zavičajnom muzeju. Ovaj muzej čuva i prezentuje kulturno nasleđe ovog kraja. Muzejski eksponati koji se nalaze u zgradi izgrađenoj 1906. godine su iz okoline Knjaževca i tematski su prikazani sa ciljem da ilustruju život na ovim prostorima od praistorije do današnjih dana. Poseban kuriozitet predstavlja jedinstvena zbirka dvopređnih čarapa, izložena kao zasebna celina u okviru stalne postavke.

Šetnju gradom završih onako kako su me stari Knjaževčani posavetovali – odoh u kafanu Kod Saše i pojedoh prepržolj. To vam je ugostiteljsko ali i kućevno jelo tipično samo za ovaj kraj tj. bogata pljeskavica od junećeg mesa koja se služi sa dve kriške prepečenog, uljem i alevom paprikom premazanog hleba. Moram reći da su se na ovom primeru ugostitelji pokazali i kao dobri trgovci s obzirom da su se dobro dosetili šta im je činiti s bajatim hlebom. Ono što je najbitnije u pripremi prepržolja jeste kvalitetno meso, obilato nauljen hleb i dobro ugrejana skara. Idući put probam namazolj; specijalitet s mlevenim mesom koje se razmaže po hlebu, a zatim “baci na skaru” da se zapeče.

Sa gastronomske strane ovaj kraj je i te kako zanimljiv i nudi pregršt ukusnih autohtonih jela. Narodna ishrana u Knjaževcu i okolini pretrpela je vrlo malo promena u proteklih stotinak godina. Arhaičnost je evidentna u prikupljanju hrane, načinu pripreme i konzervisanju. Miris i ukus hrane i pića uz očuvane običaje i dobro očuvanu prirodu glavni su aduti u razvoju gastro-turizma ove regije. Najpoznatija narodna jela ove regije su: mlečnica, belmuž, ovčenik, golovar, sukana banica, bobove ili drvene pihtije, mandžun, čorba „čupurija“, čorba sa livadskih zeljem, čorba sa pečurkama, sarma od lipovog lista, lista rena ali najpopularnije su „sarmice u vinov lis’“, sušenice, baba, podrobica, pile na juvku, čomlek sa jagnjećim mesom, jagnjeće pečenje i roštilj. A od poslastica to su recelj, ćiselica, orešnjak.

U knjaževačkom kraju za vinovu lozu i vino zna se od kada datiraju i najstariji istorijski podaci i tragovi o ovom kraju tj. još od Rimskog carstva. Tamo, u skrivenoj Srpskoj Toskani, vinogradi se gaje s ljubavlju i imaju posebno mesto u srcima meštana i vinara. Na desetak kilometara od Knjaževca i nedaleko od iskopina rimske tvrđave Timacum Minus (gde je nepobitno dokazano da se tu još od davnina gajila vinova loza) nalazi se selo Potrkanje u kojem se smestila i porodična vinarija Jović sa tradicijom proizvodnje vina dugom više generacija koju čine poznati vinogradari i podrumari.

Na zasadima u ukupnoj površini od 15 ha pažljivo neguju sorte: vranac, cabernet sauvignon, muskat hamburg, chardonnay, rajnski rizling i sauvignon blanc. Ipak bih izdvojila, kao veoma pitko i originalno piće, naizgled lagano, sa intenzivnom i veoma prijatnom, punom aromom višnje – jedinstveno vino od višnje – Višnjica. Ovo piće je namenjeno za točenje “na čašu” jer otvorena boca može, bez degradiranja kvaliteta, stajati i više od sedam dana u frižideru. Odlično se slaže uz kolače, čokoladu ili  kao dodatak koktelima. 

Karakteristike prethodnih berbi pažljivo i ponosito čuvaju u sopstvenoj arhivi oformljenoj 1987. godine, u starom porodičnom podrumu. Trenutak kada sam zakoračila u stari podrum sa arhivom bio je poput svojevrsnog otkrovenja – toliko vremena i tragova zapisanih u ukusu i boji vina!

I vrapci na grani znaju da volim selo, ruralni ambijent, taj duh koji ume da umori ali i pravilno usmeri zalutale misli jasno ukazujući na suštinu i vrednost života. Volim i kada mogu da osetim onu osamu koju rado menjam za sva ćaskanja, užurbane i prazne priče. Volim kada od meštana doživim dobronamerno i detinje radoznalo „dobar dan“ upućeno meni kao neznancu koji prvi put korača njihovim selom. Volim kada slušam seljački govor obeležen melodičnim dijalektom koji je ponekad meni potpuno stran ali češće dobro poznat. Volim kuće od blata i slame. Volim ostarele drvene tremove pune tragova. Volim ispucalo suvo drvo na pragu. Volim taj poseban miris u vazduhu. I najzad, volim kada osetim sreću i ponos jer znam odakle sam i čija sam. Volim selo.

Poseta knjaževačkim selima bila je poseban doživljaj. Kako se tih dana održavala manifestacija posvećena izvornoj pesmi i igri „Sabor na Panadžur“, u selu Jalovik Izvor (40 km od Knjaževca) prošetala sam se i tuda. Sećanje na velike seoske vašare koji su bojili dane mog detinjstva pomalo je počelo da me napušta ali ovom prilikom podsetila sam se svih boja, zvukova i aroma koje čine jedan vašar. Posebno me je oduševilo učestovanje mladih ljudi i dece koji su nastupali u takmičarskom delu manifestacije i tako predstavili narodna kola i igre, sve vreme držeći visoko podignuto ponosito čelo. Pa, neka njihova, jasno upućena poruka ujedno bude i moja završna reč vezana za ovo druženje sa ljudima i lepotama Knjaževca!