Često u rečima, baš kao i u ljudima, vidim nešto više osim pukih slova ili lica.
U rečima tražim skrivena značenja, drevne poruke, zapise, slojevito znanje koje sa posebnim zadovoljstvom volim da ljuštim, svlačim, ogoljavam, razumem… U ljudima umem da vidim različite stvari ali se, za razliku od igre sa rečima, nerado prepuštam tumačenju nečijih duša i svega što ih čini takvima.
Ponekad me melodičnost izgovorene reči povede neočekivanim putem otkrivajući mi novo značenje, do tada neprimećenu slojevitost i novu dubinu reči. Reč koja mi je proteklih dana otkrila novo značenje i time pričinila radost više jeste dan. Dan ko svaki drugi dan ili svaki dan je novi dan. Ali nije li lepo što je svaki DAN nama DAN (dat/darovan/poklonjen)?
Ne pitamo se (barem ne često) zaslužujemo li takav dar. Rado ga prihvatamo i trošimo, ne osvrćući se na vrednost koju dan ima. Nažalost, po nepisanom pravilu, ono što dobijemo ne cenimo jednako kao ono što tzv. zaslužimo. A, sve najveće i najvrednije stvari u životu su date! Bez toga da su prethodno, objašnjavajući logikom čoveka, zaslužene.
Život nam je sačinjen od dana. Sam život se na kraju svede na broj proživljenih dana, broja svitanja i smiraja dana… Kao i ono vrednog znanja koje smo, igrajući se života, kroz potrošene dane stekli. Zato ? DAN KAO bogomDAN.
…
Raslojavanje je i te kako magična stvar. Zato, ljudići moji ljubičanstveni, raslojavajte reči, situacije, emocije, sebe… Samo tako dolazimo do suštine.