Ko nam je rekao da je sve dozvoljeno? Ko je ozvaničio da granice ne postoje? Limiti su vidljivi i daju se osetiti u bilo kom obliku, naročito onom koji život sa sobom nosi. Pa, i sam život ima limit… Neki ljudi, za koje danas mislim da su uspeli da odbace svaku priliku koju je život pred njih stavio, potpisali su se na svoj nemar. Nemar prema sopstvenom životu, kao i životu bilo kog bića, računajući i ljudsko biće, koje se u njihovoj blizini nađe.
Često posumnjam u tvrdnju da čovek nije zver. Zatim, lančano pomislim – e, da je čovek samo zver, još i nekako! No, mnogi od nas postaše krvožednici, pomućenog razuma, bez savesti, suve i usahle duše.
Šta takvom biću reći? Kako se poneti i zaštiti? Posebno me brine kako se od takvih mogu zaštiti nedužni i nejaki, mladi i lakoverni, smerni i bogumili?
Ponovo se pitam, gde je granica? Da li iko čuva tu granicu, danas? Ona se sve češće olako prelazi. Naravno, bez posledica.
Šta će ti sve to, čoveče? Tvoje ljudovanje se svelo na hordaški blud i odrođenje od Prirode (nazovite to još i bog, univerzum, sila, unutrašnje biće, savest, podsvest, …)?
Ne bi me čudilo da zahtevaš da se u tvoju čast uskoro prinosi žrtva. Gomile mesa i kostiju kojima broja ne znaš, ali bitno je da je gomila što veća.
Gde ćeš ti, čoveče, nakon ove kratke šetnje zelenom i plodnom zemaljskom baštom? Želiš na neko dobro, bogato, toplo mesto? Pretpostavljam da će ti biti toplo, ali ne verujem da će biti dobro i bogato. Buniš se? Slobodno. Urlaj iz sveg glasa. To je krik nižerazrednog, isfrustriranog i palog bića. Nisi vredan priče. Ali, priča i nije zbog tebe, već zbog onih duša što oko tebe robuju i svih nas koji od njih okrećemo glavu. Da li si nekada čuo njihov krik? Nisi. Ja jesam. On je nečujan, nemušti krik, onaj najjači i najprodorniji, koji duše kida i prodire kroz sve slojeve neba.
——–
Ako ste se malo zamislili nad ovom pričom ili vas je na nešto asocirala, nastavite da se bavite tim mislima jer nisu bez razloga. Možda ste kroz ovu priču prepoznali nekoga u svom životu ili životu vaših poznanika, prijatelja, rođaka… Ne pitajte se da li je na vama da pomognete, već to učinite ako možete, barem pažnjom i ljubavlju prema onima koji nemo ispuštaju najjače krike, kako biste im vratili poverenje u ljudski rod. Potrebno je tu mnogo rada i ljubavi, neću vas lagati. Ali, ne zaboravite koliko je snage potrebno njima da izdrže sve muke i patnje kojima ih je neko, možda njihov najbliži, s namerom izložio.
Deci, našim dušama.
Priča je iz života, svuda oko nas je takvih, kao iz tvoje priče. Lepo si kazala, treba se boriti protiv takvih, nastojim to, uvek, koliko god je to u mojoj moći.
Recept je odličan, sa sastojcima koje volimo svi u kući. Napraviću ovih dana, ima još dosta do Vaskrsa. Hvala puno Nataša
Draga Denka, hvala što si svratila i posvetila vreme ovom tekstu. Podržavam borbu i empatiju! To je odlika hrabrih i velikih ljudi.
Hvala ♥ Radujem se što ćeš ih isprobati. Dobrodođe nešto slatko posno ovih dana.
Veliki pozdrav
Divna prica i ja cesto posumnjam da covek nije zver… Recept odlican obozavam alvu svakako cu isprobati recept hvala
Hvala, draga. Kakvih sve primeraka ima! Ali, znamo na koje sve načine čovek ume da oteža sopstveni ali i tuđ život…
Hvala puno. Drago mi je da ti se dopada. ♥
Priča je naravno poučna i mora dotaći svakoga ko razmišlja o životu i svojoj okolini. Mada me ne zaobidju ponekad i negativne ličnosti ipak živim u takvom okruženju da su ljudi većinom normalni.
Dopadaju mi se kuglice
Hvala mnogo, Džoli.
Naravno, ne živimo pod staklenim zvonom i svašte se okrzne o nas ali bitno je šta preovlada. Mnogo znači kada su ljudi normalni.
Hvala, draga. ♥
Znaš kako se veli, zlo uspijeva tamo gdje dobro nijemo stoji i gleda. Tako je uvijek bilo. Za sve zlo krivi smo si sami jer stalno čekamo da "netko drugi" poduzme nešto. Slažem se, ako možeš, pomozi. Nikada mi se pomoć nije vratila, ali nisam ni očekivala da mi se vrati. Jer nisam pomagala radi toga. Niti radi ljudi kojim je pomoć trebala. Pomagala sam samo zato što nisam mogla biti sretna gledajući drugog kako pati; zato što bih, da nisam pomogla, dio mene umro; zato što bih postala kao i oni koji uzrokuju patnju. Nisko biće bez ljudskosti. Sebično, zar ne? Ne vjerujem u nesebičnost. Vjerujem u moralne imperative vakog pojedinca. Ili to imaš u sebi ili nemaš.
A bombice su prva liga.:)
Upravo tako. Ako možeš, pomozi. Mislim da se dobro nikada ne vraća direktno (kroz ljude kojima smo pomogli) već je to mnogo širi krug energije koja se pretače i cirkuliše. Verujem da se čovek rađa sa zrnom dobrote, koje ili gaji ili zatre i postane sve ono što ne treba. Hvala ti na divnom komentaru i vremenu koje si izdvojila da pročitaš post. Topli pozdrav. ♥