Ovog puta nešto slatko i posno – bombice sa kikirikijem i alvom, sjajni sitni kolači

Jednostavni za pripremu, a vrlo ukusni zalogaji koje ne morate spremati samo kada očekujete društvo ili pripremate slatko posluženje za goste. Ma, opustite se i ugodite sebi. Ipak, jednom se živi! 

Potrebne namirnice: 200 g pečenog neslanog kikirikija, 200 g alve, 200 g keksa, 100 g šećera u prahu, 1 burbon vanil-šećer, 200 g tamne čokolade.
Način pripreme: Kikiriki i keks posebno samleti. Ukoliko volite da pod zubima osetite komadiće kikirikija, polovinu sameljite malo krupnije. Alvu izmrviti viljuškom ili izrendati. Čokoladu za kuvanje rastopiti na pari. U potpuno otopljenu čokoladu dodati šećer u prahu, keks, kikiriki i alvu. Sastojke dobro sjediniti, kako bi se što bolje povezali. Ukoliko je vrsta keksa koji ste odabrali posnija tj. suvlja dodajte malo tople vode (ili ruma), koliko je potrebno da se smesa sjedini bez problema. Dobijenu smesu prekriti folijom i ostaviti u frižideru da se potpuno ohladi. Kašičicom vaditi smesu i dlanovima oblikovati kuglice, pa odložiti na alu-foliju i čuvati na hladnom mestu do serviranja.
Ko nam je rekao da je sve dozvoljeno? Ko je ozvaničio da granice ne postoje? Limiti su vidljivi i daju se osetiti u bilo kom obliku, naročito onom koji život sa sobom nosi. Pa, i sam život ima limit… Neki ljudi, za koje danas mislim da su uspeli da odbace svaku priliku koju je život pred njih stavio, potpisali su se na svoj nemar. Nemar prema sopstvenom životu, kao i životu bilo kog bića, računajući i ljudsko biće, koje se u njihovoj blizini nađe.
Često posumnjam u tvrdnju da čovek nije zver. Zatim, lančano pomislim – e, da je čovek samo zver, još i nekako! No, mnogi od nas postaše krvožednici, pomućenog razuma, bez savesti, suve i usahle duše.
Šta takvom biću reći? Kako se poneti i zaštiti? Posebno me brine kako se od takvih mogu zaštiti nedužni i nejaki, mladi i lakoverni, smerni i bogumili?
Ponovo se pitam, gde je granica? Da li iko čuva tu granicu, danas? Ona se sve češće olako prelazi. Naravno, bez posledica.
Šta će ti sve to, čoveče? Tvoje ljudovanje se svelo na hordaški blud i odrođenje od Prirode (nazovite to još i bog, univerzum, sila, unutrašnje biće, savest, podsvest, …)?
Ne bi me čudilo da zahtevaš da se u tvoju čast uskoro prinosi žrtva. Gomile mesa i kostiju kojima broja ne znaš, ali bitno je da je gomila što veća.

Gde ćeš ti, čoveče, nakon ove kratke šetnje zelenom i plodnom zemaljskom baštom? Želiš na neko dobro, bogato, toplo mesto? Pretpostavljam da će ti biti toplo, ali ne verujem da će biti dobro i bogato. Buniš se? Slobodno. Urlaj iz sveg glasa. To je krik nižerazrednog, isfrustriranog i palog bića. Nisi vredan priče. Ali, priča i nije zbog tebe, već zbog onih duša što oko tebe robuju i svih nas koji od njih okrećemo glavu. Da li si nekada čuo njihov krik? Nisi. Ja jesam. On je nečujan, nemušti krik, onaj najjači i najprodorniji, koji duše kida i prodire kroz sve slojeve neba.

——–
Ako ste se malo zamislili nad ovom pričom ili vas je na nešto asocirala, nastavite da se bavite tim mislima jer nisu bez razloga. Možda ste kroz ovu priču prepoznali nekoga u svom životu ili životu vaših poznanika, prijatelja, rođaka… Ne pitajte se da li je na vama da pomognete, već to učinite ako možete, barem pažnjom i ljubavlju prema onima koji nemo ispuštaju najjače krike, kako biste im vratili poverenje u ljudski rod. Potrebno je tu mnogo rada i ljubavi, neću vas lagati. Ali, ne zaboravite koliko je snage potrebno njima da izdrže sve muke i patnje kojima ih je neko, možda njihov najbliži, s namerom izložio.
Deci, našim dušama.