Ovo, do sada, pređenog puta koji me je, priznajem, u jednom momentu potpuno iscrpeo, gledano spolja i nije oslikavao neopisivo ljutu ili gorku sudbinu. Međutim, ono što je duša osećala i kako je u meni živela ta realnost dovelo je do nezamislivo bolne borbe, nakon koje sam uspela da se, poput Feniksa, iz pepela vinem u nebo. Sveprisutna a duboko potisnuta bol nije bila tu samo zato da bi mi pričinjavala nesnosnu tugu i patnju, koje sam nebrojeno godina nosila u sebi, već da bi mi ukazala na ono što se treba promeniti – sve ono što nije za mene, što me ne vodi k sebi i onom što je moje. Ne sumnjajte u lični doživljaj sveta. Ne dozvolite da vaša osećanja neko naziva pogrešnim ili preteranim. Ne oglušujte se o šaptaj ili vrisak svoje duše. Ne idite putem kojim su išli mnogi pre vas ako osećate da to nije vaš put. Nađite svoj put. Ustvari, put će naći vas. Sve što je potrebno da biste u životu bili na dobrom mestu, onom koje je najbolje za vas, jeste da verujete sebi.
Knjiga koja priča – beleške sa do sada najbitnijeg putovanja moje duše
Sebi možemo (po)verovati tek kada upoznamo i prihvatimo sebe, u potpunosti. Bez srama, eliminacije ili klasifikacije dobrih i loših osobina, svega učinjenog. Bez (samo)kritike. Izuzetno je važno da razdvojimo svoj karakter od ličnosti kako bismo dosegli autentičnost – ono što svakog od nas čini izuzetnim i posebno odabranim za ulogu koju igramo pod kapom nebeskom.
Vaspitanje i opšte prihvaćeni ali suštinski pogrešni modeli ponašanja, koji generacijama unazad “programiraju” našu realnost, a samim tim i budućnost, stvorili su veliku rupu u svesti zbog koje se zna desiti da na sredini života uvidimo koliko je isprazan ili pogrešan život koji smo vodili godinama pre. Spolja gledajući i tumačeći život po takvom modelu, dešava se da je sve baš kako treba da bude. Ali u suštini, duboko u nama, ništa od onoga što živimo ne donosi nam spokoj, zadovoljstvo, sreću, za nas važeću vrednost ili lekciju iz koje bismo naučili nešto o sebi…
