Jednom me je poznanica pitala zašto ja imam blog i da li od toga može da se zaradi.
Tada sam joj rekla da je sve počelo spontano, bez predznanja o blogovanju, sa idejom da ono što volim da radim učinim vidljivim i na taj način proverim vredi li moj rad. Onda sam shvatila da puno toga ne znam, posebno kako prezentovati i fotografisati hranu i da sebe ne vidim ni na pola vrednosne lestvice tog gastro-blogerskog sveta. Da zaradim na taj način nisam ni pomišljala. Samim tim nisam ni umela to da učinim.
Kako sada stoje stvari? Gde sam? Šta radim? Pravim mesta drugima. Neka ih, nek’ se istutnje. Pa, kad potroše sve svoje urnebesne i s’ vezivim ne vezive ideje i projekte valjda će da se smire. A, u međuvremenu dok pomahnitalo jure kroz sazvežđa interneta, gurajući nam pod nos kopirane ideje i loše radove, možda nauče nešto i upoznaju se sa logikom, pa u dogledno vreme i naprave nešto od sebe i svog rada što je vredno pohvala. Ovo nije stroga kritika pojedinaca, ovo je moj utisak o prisutnim ličnostima, njihovom radu i uticaju istog na slučajne ili namerne posetioce njihovih strana/blogova/portala/kanala.
Zašto sam odlučila da o ovoj temi progovorim konkretno, kao da pišem sama sebi, bez ograda i korekcije teksta? Zato što sve češće nailazim na masu gluposti (i u životu, generalno) i sadržaja koji bi svakog normalnog početnika (o „veteranima“ da ne govorim), sa željom da nauči da pripremi par stvari za klopu, jednom i za sva vremena porazio i odgurnuo od spomenute ideje. Broj takvih stranica i kanala je iz dana u dan veći. Posete (kao) brojnije.
Ovde ne bih želela da eventualnim „zlonamernicima“ ostavim mesta za opaske, pa ću dodati da nisam neko ko puca na posete, članove i sve te brojke… Ne zato što je moj rad i postojanje slabo propraćeno, naprotiv. Već zato što se tim podatkom da upravljati u zavisnosti od namere, svrhe rada, raznih želja i nadanja.
Porast nekvalitetnog rada širi se brzinom svetlosti, a svi oni koji nešto rade iz ljubavi, dobrih namera, sa željom da dominira kvalitet jako dobro znaju koliko vremena i truda treba da se sve kompletira. A, još bolje su svesni traga koji njihov rad ostavlja.
Takvi ne mogu sebi da dozvole da igraju na kartu broja objava. Dok ovi drugi, upravo brojem objava i poseta dolaze do nekog mestašca odakle sebi daju na relevantnosti. Da li ste primetili da kvalitetni blogovi i blogovi sa neosporivim potencijalnim kvalitetom zastaju ali i nestaju? Njihovi autori su odlučili da se na neko vreme povuku ali ima i onih koji su uklonili svoje ideje, radove, savete i prikazani trud. Hm… Meni je stalo do njih, tog kvaliteta, ponuđenog sadržaja, upotrebljenih reči, podeljenog znanja, prenete energije i to je više od razloga da pokrenem svoje misli na ovu temu. Uzgred, ako čitate i jedan ste od autora blogova koji su na pauzi ili su ugašeni znajte da mi nedostajete.
No, možda sam u svemu ovome jedino ja problem? Možda sam stvorila tvrdo uporište iz kog ne želim da se maknem? Možda sam se previše raskomotila u stavu i principu koji zauzimam? Možda treba da usvojim nove ideje? Naročito one koje mi ne zvuče logično i nemaju veze s’ vezom. Možda baš treba da probam onu pileću čorbicu „zaprženu“ majonezom, senfom, pavlakom i brašnom (ne zezam, stvarno postoji)? Možda je ona torta sa 350 g margarina, 800 g šećera i 6 jaja zdrava? Možda onu štrudlu, koju ni psu dala ne bih, trebam da stavim sebi u tanjir i uživam u njenoj oskrnavljenoj lepoti jer to je ustvari štrudla, a ja i ne znam. Grešna ja, tolike godine u neznanju živim i sada još tuđe kudim. Možda za jedan hlebčić stvarno treba 1,785 g brašna i još 500 g za svaki slučaj? Možda baklave treba da budu poparene slatkom vrelom vodom? Možda je svaki recept sa naslovom “Originalni recept za picu” zaista originalni? Možda je industrijska jetrena pašteta zaslužila prestižno mesto koje joj je neosnovano otela pašteta od guščije/pačije džigerice sa slatkim voćnim sosom? Možda se prvo peče meso, pa se s’ istim mesom kuva supa? Možda će kod drugog nekad tako i da bude, kod mene ne. Zašto? Zato što sam ja sve potrebno učila. Moje početke u kuvanju na ovaj ili onaj način imao je ko da isprati. Svaku grešku da ublaži ili da savetom učini da se ta ista greška nikada više ne ponovi. Kada jednom naučiš i usvojiš ispravan metod, ne možeš da prenebregneš njegovu vrednost.
Ok, ima različitih stilova učenja i učitelja. Nekom leži neposredan odnos, odrešene ruke, bez preciznih i prethodnim radnjama uslovljenih sastojaka i gramaža. Drugi više vole sve pod konac, tačno i precizno, bez nepredvidivih događanja u toku pripreme.
Sada, odjednom svi znaju sve. Svako se razume u temu. Svako može sebi da da za pravo i najžešće i najžučnije prokomentariše tuđe stavove, razmišljanja, ideje, radove, umeće… Skoro svi fotkaju svaki zalogaj hrane koji pripreme ili im istu pripreme, snimaju svoje radove, savetuju, bloguju i vloguju (na razne teme, al’ ovog puta tema je ljubav i zanimanje prema hrani i hedonizmu u toj oblasti, pa da eliminišem sve druge oblasti na vreme), svakodnevno su idejno i novčano potkovani da štancuju novosti na svojim stranama…
I, čemu to? Ako je iskustvo ono što oblikuje i daje lični pečat svakog kulinara (profesionalno ili amaterski), šta bi bilo da loše naučeno pretočimo u suvo iskustvo (bez korekcija)? Šta bi tada predstavljalo kvalitet? Nešto, poput parole “Nije bitno kako radiš već koliko puta radiš”. Zar nije bolje da svi napredujemo i učimo jedni od drugih? Ja redovno to činim.
Volim kada mi vaši radovi pomognu da shvatim u čemu je caka. Volim kada vidim da ste na visini zadatka. Volim kada poredim prethodno i sadašnje, pa vidim u čemu sam napravila korak napred. Korigujem sebe kroz vaša zapažanja i savete. I, sve to tada ima velikog smisla.
Zato, hvala svima koji se trude da održe taj kvalitet i razliku između kvaliteta i nekvaliteta učine još većom i vidljivijom.
