Uhvatila sam sebe da sve češće radim baš one stvari koje u meni izazivaju strah. Blagi ili veći strah, opravdan ili ne ali uglavnom je to ona bojazan od koje bih rado okrenula glavu. Kad ustanovim da je nešto zapelo a ja odmah krećem u preispitivanje ne bih li shvatila šta je to tačno i gde zapelo.
Tako sam se pre nekoliko dana slatko nasmejala sebi kada sam shvatila da mi jedan prijatan glas (pazi, glaaaas?!!!) stvara skoro nepodnošljivo prijatnu nelagodu (totalni oksimoron) i da sam zbog toga od jedne osobe bežala glavom bez obzira. Shvatila sam da se plašim, jbt. Stvarno sam cvikala, ne zezam.
Bežiš, mala. Prpa, a? Zar tebe nešto može da uplaši, hajdučice? Tebe, koja si svojom snagom i planine pomerala? Tebe, koja si onolike životne udarce stoički podnela? Zar ona koja ne zna za strah ipak može da ustukne pred nečim i to pred milim glasom – upitam sebe. Istog momenta osvestim šta je to što mi je pričinjavalo strah, zebnju, tremu, neizdrž, plahovitost…
Već sutradan sam se odvažila na suočavanje sa situacijom. No, međutim… Kako to život uvek najbolje i najlepše odigra, ta osoba nije bila, ajmo reći, u prilici da se čuje/vidi sa mnom. I tad shvatih! Nema više straha! Tek tako! Najobičnija preduzeta radnja pokazala mi je sve ono što nije učinilo bezbroj odloženih suočavanja.
Znači li to da je sve vreme moj strah bio ustvari moja slabost, kojoj sam tokom vremena dala previše svoje moći te mi se iz tog razloga strah činio jačim od mene same? Bingo, devojko! Daj pet, sedi da se nasmejemo svemu, naspi u čašu i pusti ziku… Pobedila si sebe. I ovog puta – rekoh sebi blagim glasom dok sam držala za ruku onu malu Nale.
Beše ovo jedna slatka pričica, ljudići moji, jer tako više volim. Onih mnogo ozbiljnih i mračnih mi je, hvala Bogu, ponestalo. ????
