Divila mu se pre nego što ga je lično upoznala. Prijatna čežnja za njim podsvesno je bojila njene godine pre prvog susreta.
– Energija koja miluje centar duše – tako je opisala njihov prvi susret. Sve je stalo. Sve je postalo nebitno.
– A, on? – upitala sam je.
– Ne znam. Mislim da je odmah znao ko sam. Bilo je čudno kako mi je prišao. Kao da je iz nekog razloga poleteo ka meni. Uporno mi se približavao više nego što je to uobičajeno za nekog koga tek upoznaš. Još pamtim njegovo suptilno naslanjanje na moje rame. Kao da je bio žedan moje energije.
– Darling, ti si prsla. Zaljubljena si preko ušiju – kažem joj.
– Ne, nisam zaljubljena. Volim ga. Znam da ga volim.
– To je divno! Jesi li mu rekla? – upitah je ushićeno.
– Hm… Znaš li koliko sam dugo sve to potiskivala? Znala sam da ga volim. Nenormalno ga volim od prvog dana. To je višedimenzionalna ljubav. Mislićeš da sam totalno pukla. Neka, misli šta god želiš ali ja znam ko sam i kakva je ta ljubav. Znam i ko je on. Recimo da od prvog dana znam ko je on. Da, rekla sam mu.
– I?
– Ništa. Užasno sam ga uznemirila. To ne mogu da podnesem. Moja ljubav nije obaveza. Nije moranje. Pustila sam ga. Iskreno, znao je o čemu se radi. Želeo je on to da čuje, da potvrdi sve svoje želje ali kad san postane java mnogi od nas nisu spremni da prihvate san koji je oživeo. Očigledno se nije nadao da je to toliko veliko. Znala sam da mogu sasvim da ga izgubim ako mu to priznam. Ipak, muškarci nisu baš hrabri u ljubavi. Rizikovala sam i ne kajem se.
– Povredio te je. Nije trebao tako s tobom.
– Nemoj ga kriviti. Ni ja ga ne krivim. Mislim da me nije on povredio već moja neusklađenost između želja i osećanja. Tu mora postojati apsolutni balans da bi dobio ono što želiš. Tada sam bila sve samo ne balansirana. Razumeo je on to. Pretrnula bih svaki put kada bih pomislila na nas dvoje. Za mene je to bilo neizvodljivo, ludo. Razum me je mnogo pritiskao tj. ograničavao. Nije moglo biti drugačije, kad ti kažem. Nisam dala dovoljno mesta svome srcu. Slušala sam razum.
– ‘ste u kontaktu sada?
– Misliš, da li se čujemo i to?
– Da.
– Ne. Ne čujemo se. U međuvremenu smo pokušavali da budemo ok ali uvek bi se dogodilo nešto što bi drugu stranu povredilo ili udaljilo. Uostalom, ja sam želela da zna da sam ok s onim što je učinjeno ali nikada nisam pomislila da možda on nije ok s tim. Možda zamera meni? Možda zamera sebi? Nale, fali tu nešto. Izražaj, povratna reakcija… Međutim, neke stvari se završe i bez konkretne završnice. Jednostavno promene tok.
– Vi meni delujete kao da se znate ceo život. Videla sam vas. Delujete mi kao najbolji ortaci a opčinjeni ste jedno drugim. Znam da bi ti za njega uradila sve.
– Čuj, sve! Pa, poželela sam život s njim. Zar to nije sve? Ne onaj strastveni, već neki za koji do tada nisam ni poimala da postoji. U taj život stalo je sve. Sve kao pitomi i stidljivi pogledi. Sve kao puno modro nebo. Sve kao prijateljstvo koje ne bledi. Sve kao njegove oči. Sve. On bi za mene uradio nešto ali nisam sigurna da bi uradio sve. I zato sam stala. Nema potrebe tražiti Ljubav tamo gde je nema. A, ja zaslužujem potpunu ljubav.
– Ti si fantastična! On je kreten, bre. Takvu ribu da ispusti može samo dalabu.
– Hvala ti. Nije kreten. Pa, znaš ga. Budi realna. Znaš li da mi ni najmanje nije žao što je sve ispalo baš tako. Zna da ga volim. To mi je najbitnije. A onaj ko tako bude umeo da voli mene taj će i biti sa mnom. Nemoj nikada ljude da kriviš što ne vole ili ne žele da vole. Retki su ljudi poput onih prepunih ožiljaka ili rana koji ih drugima neće naneti. Sve je stvar poimanja. Zato i znam da je ta ljubav bezuslovna. Znam da je vredelo sve to što je boluckalo, bolelo, kidalo… Bezuslovna, kad ti kažem. Znaš li šta ću uvek imati da me na njega seća? Moj život koji je zbog njegovih očiju promenio boju.
