Ljudići moji mili,
vama koji se pitate jesam li ok, šta se dešava, otkud objave ovog tipa itd. želim da kažem da sve o čemu pišem nije moje trenutno stanje; to je nešto što je činilo moje, manje-više dve godine dugo, putovanje a sada se na to osvrćem s ciljem da prenesem iskustvo i lekcije onima koje put navede na ove strane. Hvala vam na lepim rečima i podršci. 🙏💜💜💜 Znači, za one koji nisu pratili moja ranija pisanja na blogu, pravilo je da kod mene životne teme čitate “na odloženo”. 😄
Za danas izdvajam. 😉
Da li ste se nekada našli u situaciji da se svim silama opirete onome što najviše želite? Iz straha, zbog loših iskustava, pogrešnih podešavanja, trenutka, okolnosti…?
Razlikujem ono što mi je potrebno od onoga što želim. Šta činiti kada ono što mi je POTREBNO JESTE ONO ŠTO ŽELIM ali se i dalje odupirem tome?
Nedavno sam postala duboko svesna svega kroz šta sam prolazila i još uvek prolazim, kao i činjenice da se tome ne mogu odupreti. To je moj put. Tu sam, već dugo se vozim njime. Ponekad, naglo skrenem s tog puta i odem u Nedođiju. Doduše, opet se vratim tu. Bežala sam od toga toliko da sam probila sve svoje i zemaljske granice. Onda, vraćajući se, shvatim da bežim od sebe. Olupala sam se za dva života, što bi rekli. Tako je trebalo. Trebalo se izlečiti.
Bilo je mnogo toga u meni od čega bi i najhrabriji pobegli glavom bez obzira. Raznih je ala i zala tu bilo. Neki su ih tu ostavili i zaboravili na njih, a ja ih hranila. Hm? O borbi sa njima i kako sam ih se otarasila ne bih ovog puta. To je ozbiljno štivo i ne znam da li bih mogla da se ograničim samo na jedan post. Mogla bih par tomova knjiga napisati. Možda jednog dana i napišem. Nego, prošlo je. Dobro je. Idemo dalje.
Sada me pomalo sapliće ona dilema s početka, kad se POTREBA i ŽELjA poklope… Da li je moguć suživot lirike i naučne-fantastike?
Nastaviće se…
