DUŠA VOJVOĐANSKE JESENI

Duša – najskuplje plaćena, a oduvek najlakše protraćena tvar ovog sveta, pomislim ponekad. Nisam se još uvek uverila da čovek ume i želi da sačuva dušu kako u sebi a ono i u svemu što stvara, čini, baštini… Mnogo se toga na ovom svetu do sada s dušom rastalo. Malo je onog gde se duša skrila i zauvek uspela da isijava svoju blagost, lekovitost i besmrtnost. Baš sam krenula sa pritiskajućim redovima, zar ne? Ma, često se nešto tako otme iz mene i onda filozofiram.

Duša vojvođanske jeseni, promo tura za medije na koju su me poveli Turistička organizacija Vojvodine i VTC, za cilj je imala upoznati širu javnost sa ponudom vina i duhovnim blagom Vojvodine.

Manastiri uvek predstavljaju enigmu ali i mesto esencije duhovnosti gde se možemo upoznati kako sa svetovnim učenjem, tako i sa pričama o minulim vremenima, istorijskim činjenicama koje nisu uvrštene u zvanične podatke, knjige i udžbenike ali i sa kulturnim bogatstvima kojima ove sakralne građevine obiluju. Mnogo je bogomolja u kojima ne možemo pronaći ili spoznati duhovnost. Što znači da duhovnost sama po sebi nije u uskoj vezi sa religijom. Duhovnost je jača od religioznosti. Duhovnost se sprovodi molitvom, meditacijom, moralnim življenjem, pisanjem, filozofijom, posmatranjem prilika i ljudi oko sebe i obaveznim radom na sebi. Duhovnost je stanje svesti.

Ukoliko ste žedni duhovnosti možete se uvek osloniti na svoj instikt i zaputiti se tamo kuda vas srce vodi. Srce uvek zna šta je najbolje za vas.

Kada vas očekivanja iznevere, znajte da je baš taj događaj bio lekcija koju ste trebali savladati. Kada vas očekivanja napuste, kada se prepustite životu, tada vas po nepisanom pravilu život najlepše i najviše nagradi – (samo)spoznajom, osećajem spokoja i prisustvom večnog plamena koji greje vašu dušu. Zato, ne žurite, ne klonite duhom, ne odustajte i budite svesni toga da život nije samo fizički oblik postojanja već i sve ono što iznutra pokreće vas, mene, ovaj vasceli svet…

Na trodnevnom proputovanju vojvođanskim drumovima upoznala sam neka nova i lepa sveta mesta. Jedno od njih mi se posebno dojmilo, a u pitanju je manastir Ravanica, Vrdnik. O lokaciji i istorijatu manastira možete konsultovati internet, a ja bih vam rekla nešto iz ličnog iskustva.

Krenuvši u sumrak ka manastirskoj porti, učinilo mi se kao da je blagost popločala put predamnom, kao da je nepoznata ali blagonaklona ruka spustila svoj dlan na moje duhovne oči i uspela da mi došapne da budem otvorenog srca i poslušam sva svoja čula. Taj momenat izgledao je kao večnost!

Večnost u kojoj se bore izgubljene i dobijene bitke, proplakane, besane, noći i najsrećniji trenuci poput dečje radosti, momenti poverenja ili užasa… Ono što je sve vreme bilo prisutno i svakim korakom bliže ka manastiru dobijalo sve više na snazi jeste vera. Uz veru nada, a uz nadu i Ljubav.

Ulazak u portu bio je naizgled običan. Fizički se ništa nije dešavalo, osim što su sva moja čula zatreperila, postidevši se i osetivši se nedostojnom pred Njegovom ljubavlju. Spokoj, svojstven svakom mestu darovanom božjom blagošću, nadvladao je sve oko sebe, pod sobom i iznad sebe. Ovo kažem jer je manastir Ravanica lociran u naseljenom mestu, a dodir sa običnim, nečistim, životom nije zagadio ovu svetinju.

Osetiviši kako se sozercanje u meni rađa, za trenutak sam se uplašila od naleta spoznaje i odlučila da prvo upoznam dvorište manastira, a zatim priđem ka oltaru svetinje. U dvorištu manastira Ravanica nalazi se mnogo toga lepog a nenametljivog i reklo bi se ne baš posebnog. Znajte, tamo je sve posebno.

Nakon obilaska jednog dela porte, odlučujem da zakoračim u crkvu posvećenu Vaznesenju Gospodnjem. Odmah me je zapljusnuo topli talas mira i božanske ljubavi. Nisam oklevala ni časa, prepustila sam se svemu što mi je pohrlilo u susret. Moja čula su utonula u blaženstvo, sve vreme prikupljajući i najmanji prisutni utisak kojim bi se nahranila. Nakon toga, nisam poželela da ostanem još dugo na ovom mestu jer sam spoznala promisao Njegovu namenjenu meni. Zato ostavljam mesto i pružam priliku drugima da osete i dožive Ravanicu. Udaljavam se od crkve i još malo šnjuram po dvorištu, sa željom da se osamim i ostanem neprimećena u nekom ćošku ili pod granom razlistale dunje koja je svoje plodove već obojila u žuto. Ravanica je po svemu posebno mesto, a kao takvo će ostati posebno i u mom srcu.

Nakon toga, nisam poželela da ostanem još dugo na ovom mestu jer sam spoznala promisao Njegovu namenjenu meni. Zato ostavljam mesto i pružam priliku drugima da osete i dožive Ravanicu. Udaljavam se od crkve i još malo šnjuram po dvorištu, sa željom da se osamim i ostanem neprimećena u nekom ćošku ili pod granom razlistale dunje koja je svoje plodove već obojila u žuto. Ravanica je po svemu posebno mesto, a kao takvo će ostati posebno i u mom srcu.

Manastir je izgrađen u XVI veku, a stara crkva manastira izgrađena je pre vladavine Turaka i prvobitno je bila posvećena Svetom Jovanu Krstitelju. Nakon što su se odbegli monasi manastira Ravanice (Ćuprija) vratili iz Sent-Andreje i naselili ovde, manastir Vrdnik dobio je naziv Ravanica. Iako je crkva posvećena prazniku Vaznesenja Gospodnjeg, manastir svake godine proslavlja Vidovdan kao manastirsku slavu. Ovde su čuvane mošti Svetog kneza Lazara nakon što su monasi manastira Ravanice prebegli iz Srbije u Vojvodinu. Monasi manastira Ravanica doneli su mošti kneza Lazara koje su tu ležale sve do 1942. godine, kada su prenete u Sabornu crkvu u Beogradu, a 1989. godine vraćene u manastir Ravanicu, gde su prvobitno ležale. Ipak, u manastiru se nalazi deo moštiju (ključna kost) koje su izložene u staklenoj posudi ugrađenoj u kivot. U manastirskoj riznici se čuvala haljina kneza Lazara, pokrov od crvene svile za lice kneza Lazara, na kome je monahinja Jefimija izvezla zlatnom žicom Pohvalu knezu Lazaru.  

U II svetskom ratu manastir nije pretrpeo veća oštećenja, ali su pokradeni dragoceni predmeti iz manastirske riznice koji su kasnije vraćeni u muzej SPC u Beogradu. Ikonostas je izrezbario karlovački duborezac Marko Vujatović (1809-14.), a pozlatu je izvršio Petar Čortanović. Najlepše su izgrađene Carske dveri i Bogorodičin tron. Sam ikonostas po svom stilu jeste prelaz baroka ka klasicizmu.

U dvorištu manastira Ravanica-Vrdnik sahranjena je čuvena Milica Stojadinović Srpkinja.

Pored ove svetinje, rado vam preporučujem posetu manastirima Mala Remeta i Novo Hopovo.

Za uživanje u kulturnim i gastronomskim bogatstvima možete skoknuti do Vršca (oko sat vremena vožnje od Beograda), grada bogate istorije i kulture, sa živopisnim prirodnim lepotama.

Grad je smešten na samoj ivici Panonske nizije u JI Banatu, podno Vršačkih planina. To je jedan od najstarijih banatskih gradova, poznat po specifičnoj (neki kažu tajanstvenoj, nimalo naivnoj i magičnoj) klimi i čistom vazduhu jer ima preko 200 vetrovitih dana godišnje. Neke od najznačajnijih znamenitosti grada su Vršačka kula – simbol grada, manastir Mesić, katedrala Sv. Gerharda, Vladičanski dvor, Stara apoteka, Sterijina kuća, kapela Sv. Krsta, šest muzeja. Vršačka kula sazidana je u XV veku i pretpostavlja se da ju je podigao Đurađ Branković.

Kada se spomene Vršac, odmah se pomisli na vinograde i vino. Ovaj kraj poznat je po dugoj tradiciji uzgoja i čuvanja vinove loze i vina. Vinarije koje trebate posetiti ako se nađete u ovom delu Vojvodine su svakako vinarija Vinik, vinarija Bahus, vinarija Sočanski, vinarija Selecta, vinarija Conte Vallone.

Vinarija Vinik je prva registrovana vinarija u Vršcu i nalazi se u pravom vinskom podrumu. Ova vinarija nastala je kao nastavak duge porodične tradicije proizvodnje vina. Posebno se izdvajaju vina roze bermet Bermetto i kasna berrba Barrique. U autentičnom ambijentu ove vinarije imaćete priliku da uživate u kvalitetnoj hrani i degustaciji kvalitetnih vina.

Pa, ljudići moji, ne preostaje vam ništa drugo do put pod noge i obavezno svratite na ova mesta koja sam vam od srca predložila. ♥

…