Prethodno iz posete Turističkoj organizaciji grada Loznice…
U vremena kada je Srbija bila pod Turcima crkve su paljene i rušene a često i zapuštane jer se stanovništvo iseljavalo tj. davalo u zbegove. Svetinje bi propadale zbog dotrajalosti i vremenskih uslova a nisu se smele, ni mogle, obnavljati.
Tada bi se pravoslavno stanovništvo sakupljalo na molitvi u šumama, pod drvećem koje je imalo zaštitničke moći, velike i lisnate krošnje, najčešće je to bivalo hrastovo drvo.
Na stabla hrastova kačili bi ikone i na taj način stvarali improvizovane crvke, gde su i sveštenici održavali službe. Ikone bi se pričvršćivale za drveće i tako bi se dobijali oltari tj. „crkva“. Ovakvo drveće obeležavano je krstovima urezanim u koru drveta. Drveće koje je služilo ovoj nameni poštovano je od strane vernika (ne i obožavano), jer je predstavljalo sastavni deo crkve i niko se nije usuđivao da ga poseče.
Na sredokraći staze od Vukove kuće u Tršiću do manastira Tronoša, na samom prevoju u manastirskoj šumi, nalazi se mesto koje narod zove Ikone.
Na jednom hrastu, postoji stari gvozdeni krst (urastao u stablo) i iznad njega dve ikone, živopisane na limu. Tokom vremena, farba je spala sa lima te se danas jedva raspoznaju likovi cara Konstantina i carice Jelene i sveta Tri Jerarha.
Predanje prenosi da je krst koji se nalazi u ovom hrastu baš onaj sa manastira Tronoša koji je pronađen na zgarištu nakon prvog paljenja svetinje. A, meštani su taj krst nakon pustošenja manastira uspeli da sačuvaju prenevši ga u Ikone.
Poseban je doživljaj posetiti crkvu na otvorenom. Priznajem da je mom senzibilitetu to posebno prijalo. Prostranost, strahopoštovanje Prirode, svest o njenoj moći i oslobađanje od strogih kanona Crkve svakom biću intuitivno i svesno mnogo jače i jasnije prenose utiske i učenja o veri, unutrašnjoj snazi i znanju, pronalaženju sebe i prolaznosti života na ovom svetu.
Ukoliko vam se ova tema dopala, predlažem da pročitete još jedno moje iskustvo ovog tipa – u poseti manastiru Ravanica, jednom od duhovnih blaga Vojvodine.