Dragi moji Ljudići, veliko mi je zadovoljstvo i čast što sam u prilici da sa vama podelim lepe vesti i tako POTVRDIM DA SE SNOVI OSTVARUJU. 

Sada u svoj životni i poslovni Curriculum, sa posebnom zahvalnošću upisujem stvaranje i čaroliju koju mi donosi rad u izuzetno kreativnom, domišljatom, srčanom, predanom, tolerantnom, sposobnom i uviđavnom timu italijanskog gastronomskog magazina La Cucina Italiana za Srbiju i Crnu Goru.

Ovim putem vas pozivam da budete deo moje sreće, baš kao što ste kroz sve prethodne godine mog rada i bili. Hvala vam na svakom lepom gestu i prisustvu jer ste mi puno puta baš vi bili zvezda Danica tj. jedini kompas na putovanju koje nije krasilo “vedro noćno nebo prepuno zvezda”…

Glavni motiv ove objave jeste moja želja da vam prenesem poruku i svojim primerom uverim da sledite svoje srce, slušate šta vam šapuće i ne odustajete jer najtamnije je pred svitanje. Iznad svega, volite sebe onom ljubavlju kojom volite i vaše drago biće. Jer ja jesam. 

U nastavku vam predstavljam deo bogatog sadržaja novog broja gastronomskog magazina La Cucina Italiana, koji se od 21. decembra nalazi na kioscima.

 

 

Neprekidna i čudesna razmena između onoga što je iznad zemlje (biljke) i onoga što je ispod (gljive) predstavlja magiju simbioze.

Svaki tartuf, odnosno gljive iz roda Tuber koje rastu pod zemljom, usko je povezan sa biljkom u blizini koje raste i obrnuto. Hranljive materije putuju kroz veoma gustu mikorizu, formiranu mrežu koja povezuje koren biljke i hifu (strukturu gljive, miceliju, koja je sastavljena od više hifa). Na taj način biljka hrani tartuf koji joj zauzvrat daruje vodu i mineralne soli. Tartufi se sastoje od dva dela: kore, koja se naziva peridijum i glebe, unutražnje izbrazdane žiličaste mase. Najpoznatije svetske gomoljače rastu na 5 do 30 cm ispod zemlje, najčešće u hrastovim šumama. Mnogo pre nas u njima su uživali egipatski faraoni ali i stari Grci i Rimljani. Nažalost, tokom srednjeg veka tartufi gube od svoje gastronomske vrednosti da bi se na velika vrata vratili tokom perioda Renesanse

 

 

Tradicija je ovde uvek u modi – utkana u nošnji, ukusima ovog regiona i gostoprimstvu koje pruža. A sve to pod budnim okom Dolomita – najlepših planina na svetu

Ako govorimo o italijanskom modelu vrhunskog zimovanja, Trentino-Alto Adiđe zaslužuje da stane na pobedničko postolje. Za ovu tvrdnju ima više razloga, no počnimo sa najupečatljivijim.

Planinski venac Dolomiti, ili Najlepše planine na svetu, kako ih naziva Reinhold Messner u naslovu knjige iz 2018. godine su planinski masiv u Alpima sa 18 vrhova preko 3000 metara. Ako ne verujemo čoveku koji je savladao sve vrhove sveta visokih iznad 8.000 metara, onda ne znamo kome bi. U svakom slučaju, te kamene skulpture koje menjaju boju u zavisnosti od doba dana izgledaju kao da ih je naslikao Claude Monet, a UNESCO ih je 2011. godine uvrstio na listu svetske baštine. I sada, kao i pre toga, taj dar prirode, ponosno stojeći, upućuje nam dobrodošlicu.

Razliku, s druge strane, čini sve ono stvoreno pod uticajem čoveka, a oslikava se kroz kulturnu baštinu. Uticaj austro-ugarskog nasleđa se vidi na svakom koraku, što je i logično jer je ova regija pripojena Italiji nakon prvog svetskog rata. Ta gvozdena germanska disciplina, posvećenost neophodna za preživljavanje u planinskim oblastima je kao plod iznedrila poseban oblik poštovanja prema životnoj sredini, okruženju i tradiciji…

 

Pored ovog, u novom broju La Cucina Italiana, italijanskog gastronomskog magazina sa tradicijom od 1929. godine, očekuju vas brojni recepti i saveti za pripremu jela, specijalni praznični kuvar koji je pripremio jedan od najboljih italijanskih šefova Antonino Cannavacciuolo, škola kuvanja, putopisi, ekskluzivne reportaže poput posete Gucci Osteriji u Firenci