– Kiša je.
– Lepo je.
– Kako kiša može biti lepa? Ti nikad nisi volela kišu. Šta pričaš?
– Ja? Ja volim kišu. Ona nije volela kišu. Ne poznaješ me, zamišljeni moj druže.
– Daj, ne filozofiraj!
– Ne filozofiram. Šta ti uopšte znaš o meni? Posle onog što je bilo, kada sam mislila da znam šta je Život i kako se živi, pala sam na dno. Dno je bilo suvo i vrelo poput saharskog peska. Batrgala sam se kao riba na suvom. Trebala mi je koja kap Života, kap vode. Tada sam shvatila koliko mi je potrebna kiša! Da natopi isušeno, raspucalo i nekada plodno tlo poda mnom. Da mi vodu i napoji moju ispijenu dušu. Podari mi novi Život!
– Jbt, al’ si u gasu!
– Haha, možda i jesam. Shvatićeš jednom zašto ti ovo pričam. A sad, ‘ajmo na kišu! Hoću da kisnem. Želim da sperem sve loše i bolno sa sebe. Želim da pevam na kiši! Želim da slavim Život! Želim da gazim po baricama. Neka voda prska po svemu. Nek’ sto puta kažu da je prljava i puna hemikalija, želim da kisnem! Dosta mi je kišoBrana, ustava, brana i nekih zaBrana! Dosta mi je “ispravnosti” koja nije ispravna za mene i zbog koje sam pored toliko kiše ostala suva k’o drenovina. Hoću da bujaaaaam! Hoću da živim, bre! Hoću da vidim srećno ono dete u meni kome su toliko toga branili. Detinjstvo su mu zamrzli. Ja joj dajem novo detinjstvo. Ja je puštam na slobodu, da seje radost i pesmu gde god da kroči. Nema zabrana. Ništa joj ne uskraćujem. Sada je JA čuvam i ozdravljujem. A ona svojom dečjom dušom najbolje zna šta joj je baš takvoj za sreću i Život potrebno!
Život je tvoja igra. Ne budi rezerva na klupi. Uđi u igru i shake it mama.
