Primakla se jesen. Evo je. Već odavno jutrima osećam taj, samo njen, miris kojim me dodiruje ali i otkriva dubinu mog uzdaha.

Nekada se nismo baš volele. Kao dete bih se gušila na samu pomisao dolaska jeseni. Tada nisam imala dovoljno dubok uzdah. Strah i neizvesnost su se uvek obavijali oko mene, potvrđujući se tako što bi čvrsto zajahali moja pleća. Fizički sam ih osećala. Nisam im mogla umaći godinama. Sve dok Život nije odigrao svoje i spasio me te strahote.

Bila sam dete. Sve što bi se dogodilo ja sam upijala ne znajući da se toga oslobodim. Čak ni kroz igru! A toliko sam volela da plešem!

Kako su godine prolazile tako se neki lepši Život događao, pa smo Rujna Jesen i ja postale bliskije. Nije da sam je zavolela ali nisam sprintom trčala kroz nju. Uspevala sam da se zadržim u tom delu godišnjeg ciklusa.

Šetajući ovih dana, meni omiljenim i danas pomalo posrnulim, gradskim stazama i puteljcima spoznah da sa neobjašnjivim mirom prihvatam dolazak jeseni. Na trenutak je sve u meni počelo da paniči pitajući se otkud to, do sada ne doživljeno, ponašanje ali sam se nakon par dubokih uzdaha vratila svom miru. U tom momentu primetih dubinu uzdaha i shvatih da takvim dahom nisam baš skoro disala. Naročito ne u jesen.

Odnekud zamirisa pečeni kesten. Suvo lišće poče da leti ka meni. Vetar zapeva sa Dunavom. Shvatih da Život uvek nagradi i raširih ruke da čvrsto prigrlim ovu ali i sve one jeseni od kojih sam bežala.

Zahvalna za sve. 🙏