Pečurke-gljive, hm… Ili ih volite ili ne. Ja sam od onih prvih. Oduvek sam strašno volela šta sve mogu da učine mom čulu ukusa. Doduše, pamtim da sam jednom prilikom zamalo dobila dobre batine zbog njih.Naime, kao dete sam imala običaj da priđem svemu što me zanima i to ispipam, izmirišem ili izgrickam. I, tako jednom prilikom uz obod šume nađem i neke lepe šarene pečurkice. Dok se moj otac časkom okrenuo ja sam već uhvatila pečurku, stavila na jezik i samo odjednom čujem (gromove i afričke bubnjeve kako odzvanjaju u ritmu): “Baci to. Ne u usta. Baci kad ti kažem.” Stojim nepomično dok on u tri koraka prelazi livadu od dvadeset i kusur ari. Izbija onu pečurku ispred mog nosa, ubacuje prst u moja usta, naređuje da pljujem, grdi me i sve vreme se trese. Tada sam prvi put shvatila da se i on plaši. Pogađate, uplašio se za moj život jer su to bile nejestive (čitaj: otrovne) pečurke.

Al’ u svakom zlu ima nešto dobro. Naime, ja sam, želeći da se pohvalim do kakvog sam otrkića došla, pozvala oca, pokazujući mu pečurku koja mi je bila u ruci. Jesam je ja gricnula, priznajem ali samo toliko da oljuštim njenu finu, svilenkastu, kožu. I njemu sam to ponavljala pedeset puta jer me je baš toliko puta uporno ispitivao, ubeđujući me da mu kažem ako sam progutala i najmanji komadić. Trenutak hvale beše trenutak spasa 😉

No, ovo nije recept za mafine sa nejestivim gljivama. Opušteno. Ovo su jako ukusni zalogajčići, koji vas mogu “spasiti” za doručak ili ukoliko vam u kratko vreme dolazi poseta, a vi nemate baš ništa za posluženje. Oprobani su i dobro prihvaćeni na žurkama (onim, tinejdžerskim), kao i na par slavlja. I, evo recepta za mafine sa pečurkama.