Pošla sam u ovaj svet sa željom da me prigrli, da me načini veštijom i upućenijom. Pošla sam i još nigde stigla nisam. Putujem, a ne znam kuda. To ću znati samo kada putovanju dođe kraj.
Promene se jesu dogodile, to je vidno. Što dalje putujem, to sam sve sigurnija da pripadam onom mestu sa kog sam se i otisnula na put. Rado se, u mislima, vraćam tamo. Ne odustajem od učenja, vredno stičem svoje znanje ali ne želim ga onom silinom kojom sam to želela kada sam se otisnula u ovaj svet. Što više učim, to sam manje fascinirana znanjem i veštinama, koje su me nekada ostavljale bez daha. Jedna poslovica kaže: „Što više znaš, to manje veruješ. A, bez vere znanje ne vredi“. Ovde bi moglo da važi i ono „pazi šta želiš“ ili ipak ne?
Pronalazim sebe zatrpanu beleškama, sveskama, glomaznim knjižurinama i naravno, bookmarkiranim stranama, na kojima se nalaze „najlepše i najbolje stvari“, otvorenim taj jedan-jedini put i nikada više. Gušim se u svom znanju, koje, realno, ne upotrebljavam u potpunosti. Počinje da mi smeta. Otimam se od sebe i ljubavi koju sam namerno rasplamsavala, želeći da bude stamena, čvrsta.
Ljubav prema hrani danas opisujem mnogo drugačije nego pre desetak i više godina.
Danas me ne osvaja primitivno, već čulno.
Strahujem da prethodnu rečenicu nećete protumačiti na način na koji želim, pa ću pojasniti. Pod primitivnim, danas, podrazumevam sve one komplikacije, pred-pripreme, filozofiranja bez određivanja i oblikovanja suštine „oblačenja u svečana odela“, prezentovanja na način koji toliko odudara od klasičnog i, ne daj Bože, jednostavnog, …
A, to što je osećam i želim je u što svedenijem obliku, na način koji joj neće narušavati izvorni, osnovni oblik, ukus i značenje – e, to je, ono, čulno što me danas osvaja. Upravo to je bio početak i mesto sa koga sam želela da odem.
Čemu svi ti zapisi, recepti, saveti, upoređivanja, odmeravanja, ispravljanja…? Valjda je tako moralo biti. Kao ono, kada si dete, pa najviše što želiš jeste da što pre porasteš da budeš (kao) veliki. A, onda? Susret sa stvarnošću i shvatanje da je mnogo lepo kad si klinac i igraš svoju igru, a to postaje sve što bi želeo da imaš sada, u ovom trenutku ali svestan si da nazad ne možeš.
I ne treba. Život nije dečija igra, i sva deca porastu baš zato da bi mogla pronaći svoj način za putovanje kroz život. Pa, tako sam i ja, valjda, morala malo putovati kroz kulinarska znanja, veštine i druženja – da bih odabrala onaj put koji mi pripada. Sve je to jedan ciklus, jedan krug, koji se mora obići.
Molim vas, nemojte ovo shvatiti kao samoproklamovanje kulinarskih veština. Taman posla! Ja sam toliko daleko od cilja i svesna sam koliko sam prosečna. Ja samo iznosim svoje misli pred vas.
-nastaviće se-
