NAĐA HIGL – ZLATNA DEVOJKA KOJA SPREMA NAJBOLjE ĆUREĆE ĆUFTE BEZ GLUTENA

Kada neko izgovori Nađa Higl mojih prvih pet asocijacija jesu – osmeh, snaga, zlato, crvena kosa, istrajnost… Ne krijem da imam to zadovoljstvo što ću ovu hrabru, odvažnu i inspirativnu ženu danas ugostiti na blogu.

Dragi moji, od mene nikada nemojte očekivati formalnost (mislim, znam ja šta je to ali se formalnosti pridržavam samo kad nemam drugi izbor), pa će i ovaj intervju biti ljudska, prijateljska, priča prošarana temom u kojoj moja gošća i ja itekako uživamo – šta drugo nego hrana.

Obratite pažnju na taj segment jer spremala sam najbolje ikad probane ćureće ćufte bez glutena po Nađinom receptu! Ovo jelo je izuzetno brzo i jednostavno za pripremu a pruža toliko bogatstvo ukusa da je skoro za neverovati odakle oni naviru. Nađi se od srca zahvaljujem na svemu a vama, dragi moji, preporučujem da isprobate spomenute ćuftice što pre.

Ti si naša zlatna devojka, naša šampionka. Sa 22 godine osvojila si zlato na Svetskom prvenstvu u Rimu, proglašena si za sportistu godine… Da li ti je naše društvo uzvratilo u dovoljnoj meri?

Ne mislim da mi bilo ko duguje, niti da treba da mi bilo šta uzvrati. Bavila sam se plivanjem jer sam volela. Dvadeset godina života sam provela u bazenu i to je rezultiralo da za našu zemlju osvojim zlato. ☺

Na tvom blogu www.nadjahigl.com redovno obrađuješ lične, sportske, društvene teme… Da li ti blog predstavlja svojevrsnu terapiju tj. filter za lakše obrađivanje svih onih tema i događaja koje život stavlja pred nas?

Blog je osmišljen da ljudima koji se nalaze u sličnoj situaciji olakša put ili makar pokaže da postoje izlazi iz svih teških i manje teških situacija. Isto tako, možda bih ja prošla lakše kroz mnoge situacije u životu da se o tome malo više priča. Iz iskustva mogu da kažem da ne postoje situacije koje su bezizlazne, uvek postoji rešenje.

Za oktobar je u tvom rodnom gradu bilo planirano otvaranje škole plivanja za koju si se dugo borila. Kaži mi, da li ta borba još uvek traje i ko/šta je tvoj protivnik ovog puta?

Borila sam se tri godine i mislim da je od mene dosta. Ko može biti protivnik projekta koji je vezan za decu, ne mogu ni da pojmim, ali odlučila sam da o tome više i ne razmisljam. Škola plivanja se u saradnji sa Beogradskim Plivačkim Klubom otvara u Beogradu i sa treninzima koji će se odvijati vikendom na bazenu 25. maj krećemo od 01. decembra, s tim da će probni trening biti poslednjeg vikenda u novembru. Ja nisam neko ko odustaje – cilj mi je da radim sa decom. Smatram da sam neko ko svojim iskustvom može mnogo da pomogne, a deci će biti uživanje da uće od mene. Koristićemo i opremu Arena Water Instinct koju koriste vrhunski plivaci. ☺

Šira javnost je upoznata da boluješ od ulceroznog kolitsa. Za mnoge od nas je ta informacija bila pravi šok. Naročito što si sa nama delila informaciju da neko vreme nisi mogla da izađeš iz kuće. Kako se osećaš sada?

Ulcerozni colitis je oboljenje o kome ništa nisam znala i kada su mi saopštili dijagnozu bila sam u šoku. Već tri godine sam na biološkoj terapiji ali i dalje nisam ušla u remisiju. Bila sam u jako lošem stanju i na početku nisam mogla da izadjem iz kuće, ali sada je druga priča. Pod terapijom sam, i normalnije funkcionišem. Imam bolje i lošije dane, ali deca me ofrkeste i shvatim da dokle god sam sa njima ne postoje loši dani. ☺

Koliko je tvoje stanje uticalo na brigu o sinovima i tvoju porodicu?

Na početku mi je bilo užasno jer mi je bolest u najgorem stadijumu dijagnostikovana nakon porodjaja sa drugim sinom. Stariji sin je imao godinu dana, a mladji je tek izašao iz bolnice. Osećala sam se kao najgora majka na svetu što ne mogu o njima da brinem onako kako sam zamišljala da će biti. Iako sam imala ogromnu ranu na stomaku od hitnog carskog reza i uprkos tome što je i pet metara hoda za mene bio maraton, ja sam skupljala snagu da se dnevno sa njima uvek poigram i da oni ništa ne osete. Vremenom sam se podigla i shvatila da mogu sve da pobedim jer sam imala najveci motiv – njih. Bolest je sada pod kontrolom, a deca nisu ni osetila da im je bilo sta falilo.

Koliko je sport uticao na formiranje tvoje ličnost i da li ti je pomogao da se izboriš sa saznanjem o bolesti?

Sport me je naučio da nema odustajanja. Da sam slušala druge nikad ne bih ni postala svetski prvak. ☺ Isto je i sa bolešću, ne prihvatam da je ovo nešto što me može sputavati u dnevnim aktivnostima. Ukoliko se samo prepustimo normalno je da će nas negativne stvari preplaviti. Ja odbijam da se ponašam kao bolesnik, već se ponašam kao da mi nije ništa. ☺

Tvoj deda, Robert Higl, bio je državni prvak u plivanju. Otac i brat su takođe vrsni plivači i može se reći da ste porodica plivača. Međutim, ti si se kao devojica plašila vode. Zvuči potpuno neverovatno da neko ko je imao veliki strah od vode postane najbolji u sportskom plivanju. Kaži mi, kako si savladala strah? Šta savetuješ roditeljima čija deca takođe imaju strah od vode?

Roditeljima ćija se deca plaše vode savetujem da se naoružaju strpljenjem i da dobro istraže i upoznaju trenera koji će svojim pristupom ukloniti taj strah. Ja sam stekla strah od vode jer sam prvenstveno strašljive prirode, a potom jer me je trener koji me je tada učio plivanju samo ubacio u vodu i prestrašila sam se. Postoje deca koja u tim uslovima proplivaju, kao recimo moj brat, ali ima i dece koja se tada od straha parališu i steknu strah od vode, kao ja. ☺ Moj recept je da ako dete ima strah odvode, da se postupno uvodi u kontakt sa vodom.

Pre nego što si se opredelila za plivanje pohađala si časove baleta. Ima li sličnosti između pokreta u vodi i pokreta u baletu?

Za plivanje je neophodna gipkost, ali ne u tolikoj meri kao sto je zastuljena u baletu. Uz pomoć baleta uspevala sam da te pokrete koji su u vodi slični odradim bez problema. Ali plivanje i balet su nebo i zemlja. U baletu su pokreti graciozni i devojčice izgledaju kao princeze, a ja sam više bila mali džambas koji je voleo da pomera granice i takmiči se.

Nastavak intervjua i recept za ćureće ćufte pročitajte na sledećoj strani