U nedavnom druženju sa prijateljima, nametnula se tema sećanja koje nosimo iz prošlih dana, gde smo zaključili da u poslednjih sto godina, na ovim prostorima, nije bilo generacije koja stradanja (ratna vremena) nije osetila. Što je zaista pogubno i žalosno po nas same. Obično se svi trudimo da se prisetimo što lepših uspomena. Valjda, samo tako i uspevamo da idemo dalje. Ali ne tako davno skoro da ničeg lepog nije bilo… Čudna i teška su to vremena bila. Za sve one koji nisu bili među nama, to su u stvari nenormalno teška vremena, skoro neshvatljivo teška.
I, tako, kroz priču dotaknemo se i teme kuvanja. Zdušno smo se složili da su naše bake, majke, generalno, ženski svet, oduvek bile sposobne da od ničega naprave nešto, čak i nešto više.
Tih, ne tako davnih, devedesetih, koje su mene (nas) “obeležile” a kada mi (nam) je detinjstvo raspršeno preko noći, kada na nove igračke skoro da nismo ni smeli da pomislimo, kada smo na školskim odmorima međusobno delili užinu ma koliko ona skromna bila i sa uživanjem isprobavali sendviče sa ajvarom i čvarcima, kuvanim jajima sa malo pavlake ili nekom segedinskom salamom, a sve to činili sa radošću i željom da vidimo kako i druge mame spremaju sendviče, kada se ispečeni kolač ili koja palačinka obavezno nosio komšijskoj deci… rodio se i kolač koji je slikovito nosio naziv Embargo kolač.
Svi smo taj recept imali zapisan na nekom komadu papira, a pojedini su i tih surovih, nevoljnih dana vodili urednu evidenciju recepata u nekoj od svesaka. Retki su bili pojedinci koji su ovaj kolač voleli. Jeli smo ga, nije da nismo ali to nije bilo to. Niko se njemu nije radovao, kao na primer palačinkama, pa makar one bile samo sa šećerom. E, kakva vremena, takav i kolač – bez radosti. Svaki put kada bi majka napravila ovaj kolač osećala sam koliko smo siromašni, koliko nemamo. Sakupljeno nezadovoljstvo u meni i nerazumevanje nepravde simbolično je oslikavao taj kolač.
Takvo osećanje uvek me je navodilo da se setim deda Perine priče, kome su, kao šesnaestogodišnjem mladoženji, ispraznili ambar i pokupili svo žito kako bi “vojska imala da jede”, a zatim, urinirali u ispražnjene prese. Sutradan, doveo je mladu u kuću. Rođaci i gosti videli su nekadašnju kmetsku kuću orobljenu i praznu, koja neće moći da prezimi narednu zimu. Ne dugo zatim, deda je otišao na odsluženje trogodišnjeg vojnog roka. Mlada je ostala sa starcima i u drugom stanju… Preživeli su. Kasnije su imali skoro sve. Uvek sam se pitala da li su i oni u to vreme imali neki kolač kao mi tada? Onaj koji nisu voleli, a dobro su ga zapamtili. I, sada sećam se komšije koji je više od svega mrzeo proju i projino brašno. Nisam ga razumela dok nisam čula njegov razlog tome – svaki dan, sve dok nije pošao u srednju školu tj. u grad, jeo je proju ili kačamak. Nije voleo to ali je morao da jede da bi preživeo. Jadnih prilika tj. neprilika u našim životima ima koliko i nas po broju… Jasan mi je prezir ili gnušanje od neke hrane koja nas je “odhranila”. Još jedan segment devedesetih jesu zime u kojima su smenjivana tri jela: pasulj, kiseli kupus i krompir… Pasulj nakon tog vremena sigurno nisam jela 2-3 godine, kiseli kupus dobrih pet.
Embargo kolač posle 1996-97. godine nisam ni jela ni pripremla sve do pre tri nedelje, kada me je priča sa prijateljima podstakla da se setim tog kolača. Namerno sam ga pripremila kako bih potvrdila ili dematnovala svoju tvrdnju da okolnosti utiču na čoveka tj. da formiraju njegove stavove, principe, želje, ukuse. Probala sam ga, bio je fin i ukusan. Nisam demantovala svoju teoriju. Mnogo više mi se dopao nakon trećeg dana, kada je dobio jako lep ukus, sličan medenjaku. Zar je moguće da ti se dopada – zapitala sam se. I dalje sam u neverici ali istinu nikad ne želim da sakrivam…
Potrebno je: 1 kg jabuka, 3 šolje kristal-šećera, ½ šolje ulja, ½ kesice sode-bikarbone (5 g), 2 kesice vanil-šećera, ½ kesice cimeta u prahu (2.5 g), 4 šolje brašna, 2 supene kašike džema od šipka ili kajsije za premazivanje.
Priprema: Jabuke oprati i izrendati, pa ostaviti sa strane da odstoji 1 sat. Sve suve sastojke pomešati, pa u to dodati tečne sastojke tj. ulje i izrendane jabuke, pa sve dobro promešati. Masu izručiti u nauljen i brašnom posut pleh i peći u ugrejanoj rerni na 200° C oko 50 minuta. Džem rastopiti pa vruć kolač premazati vrućim džemom. Ohladiti i seći na parčad željene veličine.
Napomena:
Šolja – čaša od jogurta, 180 g. Po želji, jabuke oljuštiti ali nije neophodno jer ne utiče na ukus kolača. Mnogo je lakše izvaditi kolač ako je pleh prethodno obložen papirom za pečenje. Kolač će biti vlažan i kada je ispečen jer su jabuke te koje utiču na njegovu vlažnost. Tako da će ukoliko se koristite čačkalicom na njoj ostati malo traga. Uz komad voća ili malo umućene slatke pavlake može biti prijatno iznenađenje. Nakon par dana kolač je mnogo ukusniji i podseća na ukus medenjaka. Uz to, fino se prosuši.
