Ako nečemu teško mogu da odolim, to je sigurno kolač sa višnjama. Onaj, klasični tzv. masni kolač sa višnjama mi je za sva vremena zapisan na nepcu ali ponekad sebi dozvolim da odstupim od tog recepta. Doduše, ne previše kako ne bih „zatrovala“ nepce nekim nepotrebnim, složenijim, ukusima. 
Ovog puta, u nastupu posebnih želja…
Volim jela čistih ukusa. Svedeno ali kvalitetno. Par namirnica ali najlepše iskombinovanih i dobro balansiranih. A, uz to volim i čorbice. Pa, kada se spoje ovi ukusi i želje često posegnem za gustim/krem čorbama i potažima. Baš tako pripremljena hrana me najlepše i najbrže okrepi. Osim toga, više volim povrtne čorbe od onih sa mesom…
Toplo predjelo tipično za našu kuhinju jeste gibanica. Teško da ima čega lepšeg od domaćinske, tek ispečene, pite sa sirom. To je ona hrana koja se može nazvati hranom za utehu tj. ona koja vraća u život. Ništa jednostavnije za pripremu, a bogatije ukusima od kojih, malo je reći, polude sva čula. Naročito volim gibanicu…
Poznato je da volim domaća jela tj. ukuse nacionalne srpske kuhinje i kulinarske posebnosti naših regija. U tom duhu nastavljam današnji recept i (dužu) priču, koji me podsećaju na bakinu kuhinju i zaplanjska sela. Zaplanje, selo Gornje Dragovlje, je rodno mesto mog oca, a samim tim i mesto mog porekla. Detinjstvo mi je (bilo) neobično…
Sama sebi nisam verovala kada sam shvatila da na blogu ne postoji recept za sarmu. Tu su svadbarski kupus i posna sarma ali one moje sarme nigde nema. Kad kažem „ona moja“, to znači da je sarma kuvana u zemljanoj posudi i obavezno zapečena, dok suvo meso i slaninica nisu obavezni ali neće škoditi da se…