Učitelj su okolnost, dešavanje, situacija, događaj, priča koji se odvijaju zahvaljujući našim i postupcima onih oko nas.
Sklona sam reći da je Učitelj sam Život. On nam pruža najveću riznicu znanja. I to postepeno. U ciklusima, uglavnom. Lekciju za lekcijom, uz koji predah.
Ukoliko dovoljno dobro zapažamo neće nam biti neophodne isključivo lične lekcije da bi učili. One su svakako potrebne ali ne mora se svako znanje steći iz lično pređenog životnog gradiva. Što bi rekli, iz ličnog iskustva.
Svako od nas, ponaosob, Učitelj je sebi samom. Učitelj nikako nisu oni koji su do nas pliće ili dublje doprli, bodrili ili ponizili, voleli ili ranili itd. Sa njima smo pisali neku priču ali pouku priče tumačimo i usvajamo sami. Mi biramo pouku i prenosimo poruku. Baš kao ja sada. A sve ovo zbog nekih davnih okolnosti kroz koje sam učila, rasla, menjala se, svedočila da je čovekova promena (na bolje) moguća.
Posmatrajmo, osećajmo, dopuštajmo, promišljajmo, odabirajmo, otpuštajmo…
I sve to radimo iz pozicije ljubaznosti.
Ne mislim na ljubaznost koja se može poistovetiti sa lepim vaspitanjem već sa uviđavnošću. Na ljubaznost koja se najlepše da uočiti na licu deteta. Ljubaznost koja proističe iz nevinosti, nezaprljane i lepe duše. Ljubaznost koja postoji u svima, a od koje se najbrže pozdravimo pod izgovorom da se treba štititi od…
Ljubaznost nije naivnost.
Naivnost nije ranjivost.
Ranjivost nije slabost.
Slabost nije kukavičluk.
Kada nabrojimo šta sve nepodrazumeva a šta čini ljubaznost, smatram da je to apsolutno plemenito mesto, vrlina, prikazana iskonska vrednost i hrabrost duše.
Pa, koliko su nam duše hrabre? Ima li nas koji u život krećemo i u njemu činimo, za sebe i druge, iz pozicije ljubaznosti?
Još nešto, ljubaznost najbrže dopire do rane koja ne zarasta, mesta u koje se ne dira, bola zbog kog smo utrnuli. A onda ih leči, za sva vremena.
???
