MRVLjENI KOLAČ SA ŠLJIVAMA – PLUM CRUMBLE

Jednostavan, praktičan, ekonomičan i brz za pripremu, plum crumble je savršena poslastica za letnje dane.

Međutim, ovaj mrvljeni kolač sa šljivama je poseban zbog jedne male, skoro neosetne a sveprisutne, cake. U kolač sam dodala malo žestine – koliko da presečem slatkoću. Šljive su prelivene rakijom i moram priznati da sam prijatno iznenadila sebe upotrebom ovog specijalnog efekta.

Krambl je klasika i retko ko ne voli ovakav oblik zadovoljstva. Međutim, ne bih ja ovo nazivala kramblom zbog posebnim simpatija i naklonosti prema srpskom nacionalnom piću, rakiji. 

Neka bude ovo mrvljeni kolač sa šljivama.

Plum crumble

Potrebne namirnice:
(odštampaj recept)
600 g šljiva bez koštica
50 ml šljivovice
150 g prezli
115 g demerera šećera
1 vanilin-šećer
½ kašičice cimeta
¼ kašičice mlevenog anisa
oko 50 g mlevene mešavine
semena bundeve, suncokreta,
lešnika i badema
120 g putera
250 ml slatke pavlake

Način pripreme:
Oprane šljive dobro ocediti, preseći na polovine, odstraniti koštice, pa šljive preliti domaćom šljivovicom (rakijom od šljive). Tako pripremljene šljive ostaviti sa strane. U posebnom posudi sjediniti prezle, šećer, vanilin-šećer, cimet, anis i mlevenu mešavinu. Zatim, dodati puter sobne temperature isečen na kockice i prstima utrljati u pretodno pripremljenu mešavinu sastojaka tako da se dobije blago grudvasta struktura. Na dno vatrostalne posude (16×25 cm) posuti malo mešavine, a zatim složiti šljive i posuti pripremljenom peskovitom smesom. Peći u ugrejanoj rerni na 200ºC oko 35 minuta. Izvaditi iz pećnice, sačekati 15-ak minuta da se poslastica prohladi pa poslužiti dobro uz ohlađenu umućenu slatku pavlaku ili sladoled.

Sakupljam neka sećanja ljubomorno ih čuvajući od svih koji nemaju čistu dušu kako bi prepoznali vrednost momenata koji se lagano poigravaju sa mnom sigurno ploveći kroz najveću iluziju – vreme.

Bio je pozni jul neke davne godine. Hladan jutarnji planinski povetarac blago je zanjihao zavesu na prozoru baš u momentu kada sam otvorila oči dok sam izlazila iz sna. Obraz mi traži hladan predeo na ugrejanom jastuku a pogled seže ka širokoj i bogatoj krošnji starog duda… Tada shvatim – čeka me posao u šljivaru. Baba i ja smo prethodne večeri spremile najduže štapove, džakove, grabulje, kofe i kolica za posao koji nas očekuje – sakupljanje šljiva.

Sa radošću ustajem, oblačim se i trčim do dvorišne česme na kojoj se umivam (h)ladnom vodom. Mačak me je već spazio i bez oklevanja počinje naš ritual maženja naslanjajući o mene svoje bogato i milujuće krzno motajući mi se oko nogu. Zasmeta mu poneka zalutala kap vode koja prsne sa česme ali ne odustaje. Trčkarajući od česme ka kući proveravam da li su tu kolica natovarena s opremom. Sve je u redu i možemo da pođemo. U tom trenutku baba me opominje da me doručak čeka i nećemo poći dok ne pojedem banicu. Iz momenta sam se našla za stolom i sa najslađim mogućim detinjim guštom doručkovala još vruću sukanu banicu.

Već sledećeg momenta, sa koficom u ruci, krećem seoskim putem ka šljivaru (šljiviku) zazirući od osa i pčela koje s vremena na vreme slete baš na tu koficu ne bi li se najele slatkih tragova kojima su je zrele šljive obeležile.

Posle lagane šetnje kroz livade i bašte stižemo i do voćnjaka koji nestrpljivo očekuje svoje „oslobađanje“. Svako od nas imao je svoja zaduženja. Nakon što deda i moj otac dugačkim štapovima otresu krošnje šljiva, ženski deo ekipe kreće sa sakupljanjem plodova. Obožavala sam da sakupljam šljive, punim (moju) koficu i zamišljeno se takmičim sa ostatkom tima. Nisam umela da stanem dok ne napunim pola džaka a onda bih oprala (kao džemom) umazane ruke i položila ćebence ispod najstarijeg stabla. Uzela bih svežu papriku iz korpe sa hranom, izdubila je i napunila najlepšim, najmasnijim i najukusnijim (zaplanjskim, kravljim) sirom. I tako, gric po gric, uživala i odmarala dok bi mi pogled lutao po nepreglednoj širini i lepoti Suve planine. Taj, nedovoljno opevan i oslikan a preraskošan, predeo i danas me nadahne svaki put kada ga se setim. Posle par minuta vraćam se poslu jer se džak sa šljivama neće napuniti sam.

U šljivicima smo provodili dane ali ispunjenje koje umor od tog, seljačkog, posla donese ne bih mogla da uporedim ni sa jednim poslom.

Ima nešto u tom manuelnom i stvaralačkom što me uvek nadahne. Volim kada mi ruka zahvati zemlju. Volim kada bosa koračam kroz livadu ili voćnjak. Volim kada „zalutam“ u njivi sa bogatim i visokim kukuruzom, rukom zaklanjajući oči da me koja oštra liska ne poseče. Volim miris prašine poprskene letnjom kišom. Volim trenutke kada na kladencu zahvatam vodu smirujući misli dok zaboravljam na sve oko sebe a sve više budim ono u sebi.

I tako… Sve ovo zbog šljive? Da. Ovo je samo mali deo onoga što šljiva znači, daje, može.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *