S čudnom navikom posmatram lica ljudi. Činim to godinama unazad. Na putu do kuće, tu i tamo, zanimaju me lica nekih ljudi, pa se malo fokusiram na taj svet. Možda se vidi da ih posmatram a možda i ne. U svakom slučaju to mi nestvara neprijatnost jer znam da sam dobronamerna.
I, po mojim shvatanjima, gledanje u oči je mnogo više od formalnog kontakta sa drugom osobom. Nekada je prisniji osećaj kada se gledamo u oči nego kada se dodirujemo. A, isto tako kada mi neko ne prija, odmah dobijem taj ocećaj i kroz njegove/njene oči… Takodje, kada me neko razočara ne želim da ostvarujem ovu vrstu kontakta. Sve je ok, ali ne želim da pogledam te oči i lice.
Imam ja još jednu naviku – posmatram i svoje lice. Ne kako bih se divila svom obličju i čulnom reagovanju na isto, već kako bih sebe u oči što bolje i dublje pogledala. Što sam učinila i ovaj put. Dobro sam pogledala sebe i nije mi trebalo dugo da se pronadjem. Da, tu sam. Ona ista, ja. Zahvalna na svojim vrlinama, a potpuno svesna svoje ništavosti. Bitno mi je da sam tu u oči kad se pogledam. Vedra ili ne, radosna ili ne, mudra ili ne – bitno je da sam to ja.
Kažu mi da je je ljudski lik promenljiv iz dana u dan, sa godinama posebno, što i sami vidimo. A, šta nije promenljivo na ovome svetu? Vreme je, kao dimenzija, promenljivo, trošljivo, prolazno, pa kako ne bismo i mi u njemu takvi bili.
Ma, nije bitno što je nešto prolazno, bitno je šta je učinjeno u tom protoku! Šta je o(p)stalo. Nijedan trud neće ostati nenagradjen. A, mnogi su pohrlili prvo da ugledaju nagradu, kako bi procenili koliko truda je potrebno uložiti. Isplati li im se? Mene ne zanima dar, nagrada. Zanima me ciklus, dogadjanja za vreme kretanja od tačke A do tačke B,… Ono što će učiniti da shvatim vrednost „nagrade“.
Mnogi čekaju da to vreme trajanja protekne, ne osvrćući se iza sebe i ne obazirući se oko sebe. Samo bazaju. Neki peške, neki na trotinetu, bickiklu, mopedu, automobilu, … (nastavi gradaciju prema sopstvenom shvatanju). E, u tom bazanju prodje sve. I, gde je nagrada!? Svi bi nagradu.
Zanimljiva je to složenica – reč „nagrada“. Za one koji vole ovakve teme neće biti teško protumačiti je. U svakom slučaju spominje se (neki) „rad“. Kako bilo, neke reči dobijaju smisao tek kada ih spojimo sa osećajem. Upravo je jedna od tih reči ona na koju se odnosi sve ovo, a to je reč – život.
Bravo Nale za ovaj post, pročitala sam i zamislila se, i imam o čemu misliti, od onoga kako i ja volim i često promatram lica drugih ljudi, o jačini i veličini energije u očima, o sebi, o njima, nagradi i nagradama….., o svemu. I o ovoj jagodastoj slastici koja život učini pod c. 🙂
I želim ti se ovdje zahvaliti na komentarima koje si mi ostavila pod receptima koje si isprobala, puno mi znače i puno ti hvala !!
Hvala ti draga moja:) Drago mi je da si prokomentarisala koju. Vidim, ljudi čitaju ali nema reakcija tj. komentara. Hvala ti, još jednom. Da, prepoznala si šta sam htela reći… I, naravno, to je tačan odgovor:))
NEMA NA ČEMU, ŠTO SE KOMENTARA TIČE. POTPUNO ZASLUŽENO. Samo, malo (mnogo) kasnim sa objavama tako da ćeš pričakati još malo dok ugledaš kako sam to ja skuvala prema tvojim uputima:))) Puno te pozdravljam. <3
Zaokruzujem pod c) (ne prepisujem od Branke, casna pionirska:)…. uh, sad si me bacila u razmisljanje, ja retko kada posmatram lica ljudi, zapravo neugodno mi je da se u nekoga upiljim, u slucajne prolaznike pogotovo… mada posvetim puno paznju svom sagovorniku i vise volim da ga slusam nego da proucavam fizionomiju.:) Desi mi se da neki put ne prepoznam ni svoje skolske drugare, pogotovo ako ih jako dugo nisam videla (mozda su neki i pomislili da ih izbegavam:), ali cim progovorimo odmah mi se vrate slicice.:)) p.s. tako da znas ako se neki put sretnemo na kafici…:D ljub, ljub…
Iiiii, moram priznati da je to tačan odgovor:)))) Znam, gde bi mi pioniri pogazili reč:)
Veruj mi, ako jednom uspemo da konačno udesimo tu kaficu, ja neću ni obraćati pažnju na to dal' me i kako gledaš:) Al' lepo što si mi dala do znanja:) Tebe volim iz srca i osećam te kao blagu i dobronamernu osobu:) Šaljem ti veliki ljubac, kolačiću moj! <3
Draga Nale, gde sam ja bila kad si ovo pisala… ni sama ne znam. U nekom svom samoanaliziranju i samopreispitivanju.
Obraćanje pažne na druge kao i na sebe dok jurcamo je dobra osobina. S godinama sam se preusmerila na one mikronagradice koje mogu skoro svakodnevno da dobijem i koje sve češće sama sebi dodelim…
Pa znaš kako bih ja odgovorila na ovu pitalicu: i c. i d… jer, ipak ostaje gorčina kad se ovaj kolač pojede, pa nema više. ;*
E, moja Sandra, nisi pazila na casu i zato si propustila sta smo radili. No, dobro. Vidim da vec vladas ovim znanjem, tako da nije strasno:)))
Shvatila sam te, onako, skroz:) Ponekad nije lose dodeliti sam sebi neku nagradicu… Kontam, kontam.
Može-može. Odgovor tačan. A, što se gorčine tiče – to je ukus bez koga ne bismo spozonavali slatkoću:)