„Šta kuvaš za sutra?“ – upita me Jelena dok smo čekale autobus.
„Ništa posebno, gulaš sa pečurkama.“ – odgovaram nevoljno, razmišljajući koliko ne podnosim to pitanje.
„Jao! Tî znaš da kuvaš taj gulaš?“ – zapita me, dok je u dubokoj neverici i raskolačenih očiju gledala ka meni.
„Što?“ – upitam ja.
„Ma, nema šanse da ti to znaš da kuvaš. Ja sam jednom probala da skuvam taj gulaš i nije mi uspeo. Bio je totalni promašaj.“ – konstatovala je Jelena moju veštinu dok nas je poredila.
„Pa, možda su recepti različiti.“ – odgovorih već umorna od dana koji je skoro bio na izmaku.
„E, baš bih volela da vidim taj tvoj gulaš!“ – glasno uzviknu Jelena.
U tom momentu, između omah, sada i malo kasnije, pomislim kakva banalnost i bezobrazluk. Jelena je, inače, bila moja koleginica. Bezobzirna, prikriveni egocentrik sa dobrom zaleđinom. Svaki gest, reč, priča koju plasira imala je skriveni motiv. Kod nje je sve bila taktika. Meni je više puta pokušavala da glumi prijateljicu ali se umorila pokušavajući…
„Možda jednom prilikom.“ – ogovaram joj učtivo samo iz razloga što smo koleginice.
„E, super!“ – iritantno odgovori ona.
Kako je narod na stanici odjednom nagrnuo iz pozadine, primetih da autobus stiže i rastah se sa Jelenom. Nekoliko stanica kasnije uhvatih sebe kako sve vreme razmišljam o gulašu sa pečurkama.
Nakon vožnje otišla sam po neke od namirnica. U marketu naletim na (još jednu) dušebrižnicu koja nije skrivala laserski pogled uperen u korpu sa namirnicama i ko za inat dočekala me je na kasi. E, tu su moje namirnice bile stručno pregledane i vrednosno (čitaj: novčano) procenjene…
„Pa, ti si baš vredna!“ – njanjavo izgovori ona.
„Eto, malo…“ – odogovaram, reda radi.
„Uh, vidim uzimaš pečurke. Baš ih nisam dugo spremala. A, moja je majka pravila svašta sa njima. Čak i gulaš! Eeee, kakav je to gulaš bio. Ma, bolji od
onog sa mesom, kad ti kažem.“
„Mmm, pa, da. Verujem.“ – odgovaram, dok pogledom sečem kasu i kasirku, kako bi to išlo malo brže. Ma, ne vredi.
„A, šta ćeš ti da spremaš sa pečurkama?“ – upita me bolesno radoznalim glasom.
„Standardno, picu.“ – odgovaram drčno dok razmišljam o duplom bezobrazluku koji me je tog dana susreo. Kasirka mi ljubazno ustupa aparat da ukucam PIN ali ja isti izgovaram, glavom odobravajući da to ona učini dok ja pakujem kupljeno.
„Aaaa, jao, što ja volim picu!“
Ma, nije moguće i to voliš? Hoćeš možda malo od moje? – sarkastično i dvosmisleno govorim u sebi dok privodim pakovanje kraju.
„Hoćeš da ti pomognem sa kesama?“ – upita me opet.
„Nema potrebe, mogu sama. Evo kasirka već kuca Vaše… Samo Vi polako.“
Odlazeći iz marketa namerno krenem putem kojim znam da ona neće ići (zbog previše stepenica) kako bih se sklonila od napasti i u miru otišla svojoj kući da se odmorim i skuvam divan gulaš sa pečurkama.
Potrebno: ½ kg šampinjona srednje veličine, 1 glavica crnog luka, 1 glavica crvenog luka, 4 čena belog luka, 2 šargarepe, ½ sveže ljute papričice, 2 lista lovora, 1 ravna supena kašika soli, 1 kafena kašika mlevenog bibera, 1 supena kašika brašna, 1 supena kašika paradajz-pirea, 2 dl crnog vina, 3 dl soka od paradajza, 3-4 dl tople vode, 1 dl ulja.
Priprema: Šampinjone očistiti četkicom ili suvim sunđerom, kako bi se uklonio pesak i ostaci komposta. Zatim, pečurke narezati na krupnije komade, poželjno je na četvrtine ali ako su pečurke male seći ih na polovine. Očistiti crni, crveni i beli luk, šargarepu i višak semenki iz paprike, pa luk i papriku iseći što sitnije a šargarepu prepoloviti i iseći na parčad debljine 2-3 mm. U dublju a širu šerpu usuti ulje, pa kada bude blago ugrejano dodati crni i crveni luk, posoliti i dinstati dok ne postane staklast, pri tome strogo voditi računa da luk ne zagori, jer to utiče na ukus gulaša. Zatim, dodati beli luk, šargarepu, ljutu papriku, lovor, biber i polovinu navedene mere vina, smanjiti temperaturu, pa fino izdinstati. Kada masa izgubi ½ od svog prvobitnog volumena dodati paradajz-pire i propržiti sve par minuta, neprestano mešajući. U to dodati brašno, sve izmešati kako se brašno ne bi uhvatilo za dno šerpe, dodati ostatak vina, sok od paradajza i vodu, te staviti da provri. Zatim, dodati pečurke, poklopiti i kuvati na umerenoj temperaturi oko 30-40 minuta. Servirati toplo uz prilog po želji.
Isprobala Sanja
E što me nasmeja…pa kako si ga opisala..taj atak na privatnost i najezdu nepromišljenih i bezobraznih pitanja i komentara koji nas na svakom ćošku,čini mi se, čekaju..savakodnevno..Kad nisam nervozna još se uhvatim u priču pa rasplamsavam žar dokonih..ali umorno vraćanje s posla..pa potpuno kapiram ovaj tekst…
E ja sad odoh da napravim tvoju katmer pitu..to mi je sad na redu,nelke stvari odavde sam već isprobavala…hvaliću se uskoro..Pozdrav!:)
Ma, taj dan pamtim ko juče da je bilo. Par dana nakon toga bila mi je muka kad pomislim na te "ljubazne" žene… Mnogi ne znaju za dosta! Nisam imala snage da se s' njima nosim taj dan. Inače, i ja volim da im "dam materijala" da imaju sa čim da se zabave. Ali, kad nisam u elementu – džaba sve…
Ooo, pa ne javljaš ništa, čekam da vidim šta li si to spremala. Uživaj u pitici, zaista je posebna:) Veliki pozdrav, draga:)
i mene si nasmejala . Ja zato nosim crnu torbu za kupovinu , a gore još pokrijem . Nema šanse da vide. Isprobaću tvoj gulaš, taman za post kao preporučen .
Drago mi je da sam uspela da vas nasmejem:)) To ti je pametno, da znaš. Al' primetila sam da se naoštre i kad ne vide:))) Ko za inat bi da dzvirnu u torbu. Da, ovaj gulaš je pogodan za post, drago će mi ako ti se bude svideo:) Pozzz
Joj sto 'volim' te sto gledaju u tudj tanjir i u tudje kese (cak i one za djubre). Jednu sam komsinicu opasno zeznula kada sam kupila kolica za pijac. 😛
Nego, gulas ti je odlican. Bukmarkovano. Kod mene ide malo drugacije i najcesce sa vrganjima. Gledam slicicu i sve se pitam gde si nasla takvu divnu alevu papriku, ja nalazim samo neke anemicne, kad ono sok od paradajza. :))
E, vala nek' si je sredila! Ma, bre kud god pođem treba da sakrivam kupljeno ko da sam ga ukrala il' za tuđe pare kupila. Više muka čoveka da uhvati.
Hvala, draga. Može, naravno i sa vrganjima ali meni ova kombinacija sa šampinjonima više prija zbog ukusa vina. Taman dovoljno slatko i blago alkoholno:)) Pozzz
Mnogo volim ovakvu klopu!
Pa niko normalan ti zbog toga ne bi mogao zameriti:))) Evo, pridružujem ti se!
E, ja sam se oduševila ovim postom, a inače sam oduševljena ovim blogom:) Nasmijala sam se (meni je danas koleginica otvorila kesu u ormaru da vidi šta sam kupila na pauzi). Pravila sam sličan gulaš ali nisam koristila vino. Moraću da probam. Pozdrav Nale, svaka čast!!
Hvala, Jaco:) Bože, za neverovati!
Ja jako volim ovakvu kombinaciju. Može i bez vina ali meni bolje "legne" 'vako:)
Pozdrav i Vama:) Hvala još jednom…
I sad- kako odoleti?
A, što se mora odoleti? 🙂
Radila sam gulaš s vrganjima, ali sa šampinjonima nikada. Odlično izgleda i mislim da bi se super uklopio s palentom.
Inače, ne volim ljude koji zabadaju nos u tuđa kolica u šoping centru. Već više godina odlazim po špežu u Italiju, tamo nitko ne virka što kupujem
Joj, odlična ideja sa palentom, bravo!
Meni je to opterećenje, kao da me neko drži na nišanu… E, ja ti nisam te sreće da mogu do Italije, verujem da je tamo sve mnogo drugačije (makar što se ove teme tiče). Pozdrav!
Genijalna mi je ova priča, mislim da se svaki dan susrećem sa situacijom piljenja u kese. Iz tog razloga sam počela nositi torbu. ☺ A gulaš…. savršen! <3
Skoro svi prolazimo kroz to. Užasavam se toga ali opet, svaki dan živim upravo to. Kada su letnji dani, naročito, jer onda imam "požarnog" na prozoru u prizemlju i svaki dan kako se ko vraća kući ona gleda s' kim je, šta je kupio, koliko je kupio, otkud mu toliko… Ma, palanka u metropoli:))) Hvala, draga:)
Bože dragi koliko smo znatiželjan narod…u ovoj zemlji nikog nije briga ni šta radiš niti šta kuvaš a kamoli šta kupuješ…svako brine svoju brigu i gleda svoja posla.
Pravim i ja gulaš sa šampinjonima i mi ga obožavamo,probaću i na tvoj način, sledeći put kad budem pravila.
Ma, Zoko znaš već kako je ovde… Uživaj tamo u civilizovanom društvu. Biće mi drago da probaš:)
E, pa stvarno ima svakakvog sveta, hihihi… mada verujm da ti tog dana nije bilo tako zabavno, ali gulas ti je za cistu desetku.:)))
Svakakvog i nikakvog, draga moja…. Taj dan sam zapamtila i evo, proštlo je oko 8 meseci od tada a ja ga pamtim do tančina… Najviše tonove i poglede znatiželjnih osoba. Između ostalog, zato volim ove naše virtuelne živote. Fotkamo ono što nam je u tanjiru i delimo svoju intimu u jednu ruku ali niko nije ljubomoran ili do te mere znatiželjan da bi pitao ovako nešto kao u realnom svetu…
Joooj Nale, što mi ova tvoja priča poznata! Moram da priznam da si me slatko nasmejala 😉 Imam takve dušebrižnike u komšiluku, ali ne obraćam pažnju na njih ili se bar trudim da budem ljubazna i fina jelte 😉
Nego, super ti je ovaj gulaš! Volim sve sa pečurkama, mljac…
Uh, ovi "dušebrižnici" su i meni naporni samo tako i nikada mi neće biti jasan smisao njihovog života. Ali bolje se sa time ne opterećivati već posvetiti ljepšim stvarima, i skuhati ovako dobar gulaš kao što je ovaj tvoj ! Meni se jako sviđa, odmah ga bilježim i prvom prilikom pravim !
Dušebrižnice su oko nas.Kakav maler,sresti dve u istom satu.
Gulas izgleda fantasticno.Prvom.prilikom.pravim i javljam.utiske.?♥️
Koliko god ovo stara priča bila, veruj mi da i danas važi. 🙁
Hvala, darling. Biće mi i više nego drago da ručkaš nešto po mojim receptima. Kiss ♥♥♥