GULAŠ SA PEČURKAMA

„Ma, nema šanse da ti to znaš da kuvaš. Ja sam jednom probala da skuvam taj gulaš i nije mi uspeo. Bio je totalni promašaj.“ – konstatovala je Jelena moju veštinu dok nas je poredila.

„Pa, možda su recepti različiti.“ – odgovorih već umorna od dana koji je skoro bio na izmaku.

„E, baš bih volela da vidim taj tvoj gulaš!“ – glasno uzviknu Jelena.

U tom momentu, između omah, sada i malo kasnije, pomislim kakva banalnost i bezobrazluk. Jelena je, inače, bila moja koleginica. Bezobzirna, prikriveni egocentrik sa dobrom zaleđinom. Svaki gest, reč, priča koju plasira imala je skriveni motiv. Kod nje je sve bila taktika. Meni je više puta pokušavala da glumi prijateljicu ali se umorila pokušavajući…

„Možda jednom prilikom.“ – ogovaram joj učtivo samo iz razloga što smo koleginice.

„E, super!“ – iritantno odgovori ona.

Kako je narod na stanici odjednom nagrnuo iz pozadine, primetih da autobus stiže i rastah se sa Jelenom. Nekoliko stanica kasnije uhvatih sebe kako sve vreme razmišljam o gulašu sa pečurkama.

Nakon vožnje otišla sam po neke od namirnica. U marketu naletim na (još jednu) dušebrižnicu koja nije skrivala laserski pogled uperen u korpu sa namirnicama i ko za inat dočekala me je na kasi. E, tu su moje namirnice bile stručno pregledane i vrednosno (čitaj: novčano) procenjene…

„Pa, ti si baš vredna!“ – njanjavo izgovori ona.

„Eto, malo…“ – odogovaram, reda radi.

„Uh, vidim uzimaš pečurke. Baš ih nisam dugo spremala. A, moja je majka pravila svašta sa njima. Čak i gulaš! Eeee, kakav je to gulaš bio. Ma, bolji od
onog sa mesom, kad ti kažem.“

„Mmm, pa, da. Verujem.“ – odgovaram, dok pogledom sečem kasu i kasirku, kako bi to išlo malo brže. Ma, ne vredi.

„A, šta ćeš ti da spremaš sa pečurkama?“ – upita me bolesno radoznalim glasom.

„Standardno, picu.“ – odgovaram drčno dok razmišljam o duplom bezobrazluku koji me je tog dana susreo. Kasirka mi ljubazno ustupa aparat da ukucam PIN ali ja isti izgovaram, glavom odobravajući da to ona učini dok ja pakujem kupljeno.

„Aaaa, jao, što ja volim picu!“

Ma, nije moguće i to voliš? Hoćeš možda malo od moje? – sarkastično i dvosmisleno govorim u sebi dok privodim pakovanje kraju.

„Hoćeš da ti pomognem sa kesama?“ – upita me opet.

„Nema potrebe, mogu sama. Evo kasirka već kuca Vaše… Samo Vi polako.“

Odlazeći iz marketa namerno krenem putem kojim znam da ona neće ići (zbog previše stepenica) kako bih se sklonila od napasti i u miru otišla svojoj kući da se odmorim i skuvam divan gulaš sa pečurkama.

Potrebno: ½ kg šampinjona srednje veličine, 1 glavica crnog luka, 1 glavica crvenog luka, 4 čena belog luka, 2 šargarepe, ½ sveže ljute papričice, 2 lista lovora, 1 ravna supena kašika soli, 1 kafena kašika mlevenog bibera, 1 supena kašika brašna, 1 supena kašika paradajz-pirea, 2 dl crnog vina, 3 dl soka od paradajza, 3-4 dl tople vode, 1 dl ulja.

Priprema:  Šampinjone očistiti četkicom ili suvim sunđerom, kako bi se uklonio pesak i ostaci komposta. Zatim, pečurke narezati na krupnije komade, poželjno je na četvrtine ali ako su pečurke male seći ih na polovine. Očistiti crni, crveni i beli luk, šargarepu i višak semenki iz paprike, pa luk i papriku iseći što sitnije a šargarepu prepoloviti i iseći na parčad debljine 2-3 mm. U dublju a širu šerpu usuti ulje, pa kada bude blago ugrejano dodati crni i crveni luk, posoliti i dinstati dok ne postane staklast, pri tome strogo voditi računa da luk ne zagori, jer to utiče na ukus gulaša. Zatim, dodati beli luk, šargarepu, ljutu papriku, lovor, biber i polovinu navedene mere vina, smanjiti temperaturu, pa fino izdinstati. Kada masa izgubi ½ od svog prvobitnog volumena dodati paradajz-pire i propržiti sve par minuta, neprestano mešajući. U to dodati brašno, sve izmešati kako se brašno ne bi uhvatilo za dno šerpe, dodati ostatak vina, sok od paradajza i vodu, te staviti da provri. Zatim, dodati pečurke, poklopiti i kuvati na umerenoj temperaturi oko 30-40 minuta. Servirati toplo uz prilog po želji.

Isprobala Sanja