U zagrljaju zlatne planine – ZLATIBOR ZOVE!

Malo je reći da volim prirodu; uživam u njoj. Više nego u kuvanju, priznajem. Često mi je baš ona lek i spas. Nekad i neočekivani saveznik ili učitelj u raznim situacijama, gde me na neobičan način prigrli k sebi i navede da život sagledam iz drugog ugla. U njenom zagrljaju uvek se osećam dobrodošlo i poželjno. To su samo neki od razloga zašto volim prirodu. Kada neko toliko voli prirodu, možete zamisliti kako se oseća kada se nađe na planinskim proplancima, pašnjacima, šumama i izvorištima! Da, moja omiljena mesta jesu ona brdsko-planinska! Ništa ne može zameniti tu širinu, slobodu, blizinu neba, sreću na mom licu kada udahnem oštar planinski vazduh ili kada se napijem ledene vode koja bije iz kamena. Nedavno, baš iz spomenutih razloga, osmeh nije silazio s mog lica tri dana.

Bila sam na našem divnom Zlatiboru, komšiji moje najvoljenije Tare (turisti stacionirani na Zlatiboru mogu lako da je posete). Naravno, na Zlatiboru je bila većina nas i to ko zna koliko puta ali svaki put kada odem gore kao da sam prvi put tamo… Izuzetno pozitivne i bogate utiske ukratko ću vam preneti rečima ali vam od srca preporučujem da pogledate sve fotke koje sam postavila jer one stvarno pričaju posebnu priču, a tako ćete moći i da doživite sve ono što spomenem na izuzetno slikovit i blizak način.

Domaćin na trodnevnom putešestviju bila mi je TO Zlatibor – profesionalan, ljubazan, pristojan tim koji je više nego raspoložen za saradnju.

Prvo što uradim kada dođem na Zlatibor jeste da duboko udahnem par puta. Ne znam zbog čega ali to je oduvek bilo tako. Zatim, bez obzira jesam li umorna ili ne odlazim u šetnju – pravac Kraljev trg, napravim krug-dva oko jezera i onda lagano nazad. Sledećeg dana sledi štrapaciranje do čuvene zlatiborske pijace i to je prava uživancija za svakog ko voli jestive proizvode iz domaće radinosti – sir, kajmak, pršut, džem, slatko, med, jabukovo sirće, rakiju ili one proizvode čisto upotrebne vrednosti – suveniri, vunene čarape, kape, šalovi, opanci, prsluci, džemperi, rukavice ili kačarski proizvodi i grnčarija. Ja se na pijaci više vodim čulom mirisa (da ne kažem njuhom) jer mi je glavna preokupacija jestivi asortiman na istoj.

Etno selo Boškova Voda u Ljubišu – Zlatibor

je mesto čijim sam ugođajem, ljubaznošću, ambijentom i hranom bila zatečena u najpozitivnijem smislu. Od momenta kada sam prešla preko malog mosta i zakoračila u domaćinstvo Ace Davidovića tj. prostor na kome se nalazi restoran, bazen, nekoliko šarmantnih koliba za smeštaj turista itd. bila sam kupljena srdačnošću domaćina i njihovom posvećenošću koji su utkani u svaki segment ovog zlatiborskog bisera. Hladan i snegovit zlatiborski dan ume da vas dobro umori ali i naoštri za dobar zalogaj. Vatra koja je buktala u tučanoj pećki, rustični ambijent restorana obavijen toplom atmosferom u bojama plemenitog drveta dodatno su istakli lepotu kojom me je hrana već očarala.

Domaći, lokalni sir, kajmak i suvomesnati proizvodi posluženi kao tradicionalno predjelo s ovih prostora uz proju i hleb od heljdinog brašna najavili su dobru zabavu za moja nepca. Nisam se prevarila – bilo je predivno, ukusno, s merom i bez prenaglašenosti u svemu što je postavljeno pred nas. Uživalo se i u domaćim pitama (ručno rađene kore) – sirnica i zeljanica, na kojima sam mogla i da stanem ali neeee, ja moram da probam sve. Ne žalim! Žalila bih da nisam probala. Pite su bile bogato filovane ali to “bogato” ne znači preterano već znalački procenjeno. Tople, hrskave i nestvarno slasne bez nepotrebne/suvišne masnoće koja ume da se sakrije pod ovakve zalogaje i najboljim majstorima.
Vrhunac obroka predstavljala je teletina ispod sača – specijalitet koji apsolutno morate probati u Boškovoj Vodi. Kvalitet mesa presudan je za ovakva jela ali takođe je potrebno znati koliko začina treba tj. šta od začina ne treba koristiti. Oni to znaju! Slasno, mekano, sočno meso sa izuzetno prijatnim i dobro kombinovanim ukusom krompira i nešto malo šargarepe učinilo je da serotonin u mom telu naglo skoči što mi je boravak na Zlatiboru učinilo još lepšim, naravno! Toliko sam uživala da sam desert preskočila ne želeći da slučajno pokvarim doživljaj. Ne bih ga pokvarila, naprotiv! Ali preskočila sam sočne slatke zalogaje jer znam i ja za dosta iako je teško poverovati u to. 

Muzej na otvorenom “Staro selo” u Sirogojnu – Zlatibor

jedno je od obaveznih mesta za posetiti ako ste na Zlatiboru. Za većinu nas Sirogojno predstavlja tzv. ekskurzijski momenat ali ovaj muzej je mnogo više od nečega što su mnoge generacije imale za nastavu na otvorenom. Kao neko ko je večito žedan uvida u ruralno i što bliže razumevanje života svojih predaka, Sirogojno me je posebno nadahnulo i ispunilo. Izgradnja ovog kompleksa započela je iste godine kada sam se rodila (ovo uopšte nije bitno poređenje ali ne volim suvoparno navođenje podataka pa rekoh da vas malo zainteresujem za istraživanje tj. guglanje)  i sadrži pedeset objekata koji su dislocirani iz okolnih zlatiborskih sela. Kao takva, ova celina stavljena je pod zaštitu i smatra se kulturnim dobrom od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju.
Muzejska postavka prostire se na 5 ha i sastoji se od dve zlatiborske okućnice, dvorišta sa stambenim i privrednim zgradama u kakvim su u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka živele zadružne seoske porodice. U svakoj od okućnica nalazi se po jedna zlatiborska dvodelna kuća koja po svojim odlikama pripada tipu dinarske brvnare – gradi se na nagnutom zemljištu, pravougaone je osnove, zidovi su od horizontalno naslaganih brvana na uglovima vezanih u ćert, krov je visok i strm, pokriven drvenom šindrom. Uz kuću se nalaze vajati – mesta za boravak i spavanje mladića/devojaka ili mladih bračnih parova. Tu su i mlekar, ambar, koš ili salaš za kukuruz, kačara sa kazanom za rakiju, hlebna peć, pčelinjak, sušara za voće (mišana), štala, svinjac, kulača, kućera…
Velika pažnja posvećena je očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, kroz rekonstrukcije pojedinih narodnih običaja i oživljavanja starih zanata. U Muzeju se organizuju izložbe, manifestacije, festivali, koncerti, radionice, seminari… U okviru ovog muzeja nalaze se i konaci (dvokrevetni do petokrevetni) dostupni za smeštaj zainteresovanih turista.

Vodopad u Gostilju – Zlatibor

predstavlja mesto izuzetne moći i lepote koje se nalazi na 25 km od centra Zlatibora. Prizor od kog zastaje dah. Spoznaja čovekove sitneži pred divovskom snagom prirode – mlaz vode koji pada sa oko 20 m visine i besramno, despotski, upečatljivo dominara prostorom. Snaga vode, stena, kraškog kamena, starih stabala sigurno će vas odvesti u dimenziju za koju mnogi od nas ne veruju da postoji. Zastanite, priđite što bliže vodopadu. Ma, neka vas kapljice vode prskaju! Uživajte u slobodi! Uživajte u darovima čija se snaga ne meri ljudima poznatim jedinicama za vrednost! Živite! Posebno pogledajte u one slojevito i gusto raspoređene zelene tepihe na kamenju – mahovinu. Ništa nije tako lepo kao kamen prekriven mahovinom. Toliko simbolike ima u tom zagrljaju! Kamen – siv, hladan, beživotan, a obrgljen životom čija boja zove k sebi. Ok, sada ću malo da ukočim. Zanela sam se. Što bi neki moji saputnici na ovom putu rekli, divljina baš utiče na mene. Treba da prestanem sa isijavanjem tj. preteranim širenjem entuzijazma. Nepodnošljiva sam. Ha-ha… Naravno da ne mogu i neću prestati! Idemo dalje… 

Stopića pećina – Zlatibor

je u meni probudila asocijaciju na leprikone. Znate, one vilenjake iz irskog folklora, obučene u zelena odela, sa šeširima, koji su vazda nestašni al uvek zaduženi za čuvanje nekih ćupova sa zlatom. Valjda ta nestvarno zelena boja, mahovina iz prethodne priče, šupljine u stenama, mrak učiniše svoje i ja sve vreme u pećini tragah za leprikonima. Ne nađoh ih, naravno. Stopića pećina nalazi se između sela Rožanstva i Trnave, na SI strani Zlatibora i od centra je udaljena oko 20 km. Iznad pećine prolazi put ka Sirogojnu, od koga je urađena prilazna staza do same pećine. Pećina ima impresivni ulazni svod, koji se nalazi na 711 m nadmorske visine i širok je 35 a visok 18 metara. Kroz pećinu protiče Trnavski potok, čija je voda dozvoljena za piće. Specifičnost ove prirodne divote jesu bigrene kade – udubljenja oivičena kamenim zidovima tj. vijugavim, rumenkastim bigrenim naborima u kojima se sakuplja voda i kaskadno preliva iz kaskade u kaskadu, a nastale su taloženjem krečnjaka. Pećina je posebno atkrativna zahvaljujući dobro postavljenim pešačkim stazama, platformama i raznobojnoj led rasveti usled čega se ambijent može doživeti na izuzetno živopisan način.

Nakon prirodnih lepota i luksuza kojima Zlatibor obiluje red je da se osvrnem na jedan ljudskom rukom stvoren luksuz; stvoren za one najrazmaženije goste koji znaju da uživaju za sve pare – Grand Hotel Tornik! Kao neko ko najviše uživa u šumi i na livadi nije mi lako da vam dočaram način uživanja koji hotel Tornik nudi, al potrudiću se ljudski jer su se i oni potrudili oko mene. 

Grand Hotel Tornik – Zlatibor

Kao jedini hotel sa pet zvezdica na Zlatiboru, izgrađen na nadmorskoj visini od 1010 metara ovaj hotel zauzima izetan položaj ne samo zbog visine već i zbog tzv. ruže vetrova koja karakteriše ovo mesto (ukrštanje morskih i planinskih struja). Zakoračite u hotel koji je spreman da ostvari vaše snove – glasi jedna od pozivnih poruka ovog hotela. Ja zakoračila. Doduše, ne kao gost već kao posetilac. I? Bila, videla, sela, popila, pojela i odo’ kući. Nisu oni krivi što ja n’umem da uživam u ovakvom smeštaju već ja… Da ima mesta da se uživa, ima. To luksuz, to vitraž, to zlato, to kristali, to spa & wellness (bazeni, džakuzi, bio sauna), to kongresni centar sa ballroom (395 m²) i 2 x meeting room, to wine bar sa kaminom… 

Od svega navedenog mene je najviše zanimala hrana tj. kako izgleda jelovnik ovako prestižnog hotela. Obroci se poslužuju po principu švedskog stola i svakog dana je u ponudi oko 20 vrsta jela (sa salatama, sosovima, prilozima). Za doručak se uglavnom iznosi sve ono što srpska nacionalna kuhinja nudi, kao i namirnice i jela tipična za područje Zapadne Srbije. Jedno od takvih jela, za koje se gosti rado odlučuju, jeste punjeni kačamak. Ovo jelo priprema se tako što se kuvani kačamak (belo kukuruzno brašno), ravnomerno rasporedi po unutrašnjosti blago namašćene kutlače. Zatim se u udubljen, središnji, deo stavi prepečena slanina sa spanaćem i sve prekrije slojem kuvanog kačamaka. Lagano se izvadi iz kutlače, servira na sredinu tanjira i prelije rastopljenim kajmakom. Bomba! Pored ovog specijaliteta, u redovnoj ponudi za doručak nalazi se i heljdopita pripremana sa namirnicama lokalnog geografskog porekla. Za ručak se služe sve vrste mesa, ribe i morskih plodova, uz bogatu ponudu priloga i salata. Divljač se još uvek ne može naći u ponudi restorana hotela Tornik ali se nadamo da će i to uskoro biti dostupno gostima ovog hotela. Gosti koji su na posebnom režimu ishrane imaju mogućnost da se za njih hrana priprema u skladu sa zahtevima (vege, posno, bez svinjetine, bez glutena, bez namirnica koje izazivaju alergijske reakcije).

Dragi moji ljudići, ja više nemam šta da dodam osim da vas pozovem da posetite Zlatibor tokom zimske sezone i uživate u bogatoj i kvalitetnoj ponudi koju svojim gostima nudi TO Zlatibor